Svake godine početkom novembra počinje da se dešava ista stvar koja, barem meni, trenira živce. Počinje se sa najavama “božićnih albuma” koji bi trebalo da nam ogreju srce i dušu, dok se, istovremeno, podgreva potrošačka histerija u čije sam se delovanje onomad uverio sopstvenim očima. Stav izdavača razumem – ovakvi albumi se prodaju “kao alva” i inkasiraju siguran i veliki prihod. S druge strane, uglavnom su sastavljeni od pesama koje nisu autorske, pa je slušanje ovakvih dela beskrajno dosadno čim prođe par onih koje su poturene kako mamac za naivne kupce.
Pa makar ih pevali Elvis, Dylan ili neko treći.