Pojava novih nosača zvuka i razvoj tehnologija dali su diskografskim kućama novu mogućnost da vam ponovo prodaju ono što već imate. Naravno, njihov motiv je samo zgrtanje novca, no ljubitelji muzike su dobili priliku da mnoge od svojih omiljenih albuma poslušaju u novom ruhu. U svakom slučaju treba preslušati remikse već poznatih materijala jer su, najčešće, superiorni u odnosu na originalne snimke. Doduše, ima i primera kada se producenti preigraju, pa ustanovite da je originalna verzija, iako snimana na po današnjim standardima bednom broju kanala, bolje zvuči.
Sve je stvar ličnih preferencija.
Meni se dopadaju oni snimci u kojima ima najmanje intervencija u sam sadržaj pesme. Ostavi se sve onako kako je bilo, a poradi se na čišćenju od šumova i isticanju pojedinih detalja koji su se zagubili u originalnom miksu, bez zadiranja u zvučnu sliku. Čini mi se da danas Steven Wilson nema premca u tom poslu, sudeći po rezultatima koji se mogu čuti na seriji antologijskih albuma koje je propustio kroz svoje ruke.
Druga struja remiksera koja je danas popularna oslanja se na plesnu muziku. Na njih su rigidni konzumenti muzike uglavnom gadljivi jer “skrnave” njihove svetinje. To su uglavnom moderni DJ-evi i producenti koji se oslanjaju na elektroniku u stvaranju muzike za najmlađe generacije (house, techno, ambient, electronic dance music, trip hop…), a inspiraciju za svoje “zahvate” su pronašli u radovima producenata sa Jamajke (Osbourne “King Tubby” Ruddock, Lee “Scratch” Perry, Mad Professor…) koji su još tokom šezdesetih počeli da se igraju studijskim trikovima u veoma primitivnim uslovima stvorivši podžanr reggae muzike – “dub” verzije već poznatih pesama karakteriše odsustvo vokala (sem u svrhu izigravanja još jednog od instrumenata), igranje sa instrumentima u prostoru i naglašavanje ritam sekcije.
Verve Records je muzička kuća koja je dobro poznata svim slušaocima jazza. To je dom legendarnih umetnika (Ella Fitzgerald, Nina Simone, Stan Getz, Bill Evans, Billie Holiday, Dinah Washington, Sarah Vaughan…), mada su za njih snimali i rockeri (The Velvet Underground, Frank Zappa…). Njihov katalog se najčešče smatra najkvalitetnijim. Da nije bilo toga, nikada mi ne bi ni palo na pamet da poslušam album The Complete Verve Remixed (2005).
Sam pogled na spisak pesma koje se prostiru na četiri diska uliva mi poverenje – polovina njih su odavno postale klasici, a dobar deo druge polovine poznajem. S obzirom na to da ne “duvam” i ne uzimam tablete koje mi nije prepisao izabrani lekar, kao analgetik da preživim đenge-đenge ritmove i za ublažavanje duševnog bola poslužila mi je buteljka merlota.
Slušanje je glatko prošlo.
Razlog tome je, verovatno, što se remiksima pristupilo studiozno, što je i očekivano za kuću velike i neokaljane reputacije. Iako za većinu “izvođača” koji su se njima bavili nikada nisam čuo jer ne slušam njihovu muziku, našlo se tu i nekih poznatih imena sa čijom muzikom sam imao prilike da se sretnem i čije radove cenim (Thievery Corporation, Tricky, Gotan Project, Koop, Danger Mouse).
“Black Is the Color (of My True Love’s Hair)” je stara škotska pesma koju su imigranti doneli u Ameriku. Bila je poznata među naseljenicima u Severnoj Karolini (Apalačke planine), a pred Drugi svetski rat postala je popularna širom Amerike. Prvi put sam je čuo istražujući opus genijalne Nine Simone koja ju je snimila pre no što sam se rodio. Otuda je na nju pao izbor, mada sam slušao i još odličnih verzija (Joan Baez, Judy Collins, Cara Dillon, Paul Weller, Rhiannon Giddens).
U svakom slučaju, ako vam se nije dopao današnji remix, nije loše imati barem spisak pesama koje su se našle na albumu The Complet Verve Remixed. Cevka je danas svima pri ruci, pa pronađite sami izvođenja koja vam najviše odgovaraju.
У Шкота је то толико стара песма, да ми је одмах пао на ум онај њихов што је имао исти стих али у жутом… а песма ваљда и није иста, само се он отуд запутио некуд кроз кукуруз.