Znate i sami da prčkajući po internetu možete da naletite na svakojake ljude. Moje možda najbizarnije iskustvo je bilo kada me je spopao tip iz Urugvaja koji je hteo da razmenimo malo muzike. Zanimao se za italijanske grupe, što me je poprilično iznenadilo s obzirom na to u kom delu sveta živi, a kada sam mu rekao da su to naše komšije, bojažljivo me je upitao da nemam nešto od jugoslovenske progresivne muzike jer ima album grupe Tako koji je licencno objavljen u Brazilu.
Samo što nisam pao sa stolice. 
Imam ja još sličnih iskustava.
Butterboy, tj. čovek koji stoji iza virtuelnog nadimka, iako ga nikada neću sresti i zaista upoznati, kao da mi je brat rođeni. Ima istančan muzički ukus, doktor je za klasični soul/funk/psihodeliju i ima zanimljiv hobi – pravi sopstvene tematske kompilacije kakve sam i sam povremeno radio kada sam imao vremena. Nije loše imati ih spakovane na jednom mestu, tako da možeš da biraš koju od njih ćeš da slušaš dok voziš auto. I nikada nisi siguran šta ćeš sve da čuješ sa njih. No, najbolje od Butterboya uvek dolazi “na kašičicu” – povremeno izvlači albume sa izvođačima za koje nikada nisam čuo i nijednom do sada nije omanuo u izboru.
Tako bi i ovoga puta.
Imena koja čine duet Barbara & Ernie mi apsolutno ništa ne znače, a o njihovom albumu Prelude to… (1971) mogu se pronaći komentari da je zaista interesantan iako spada u kategoriju “lakih za slušanje”. Za pevačicu Barbaru Massey se navodi da je pevala prateće vokale za Jimija Hendrixa, Cata Stevensa i Herbieja Hancocka (!?), a gitarista Ernie Calabria je, navodno, svirao pratnju za Ninu Simone i Harryja Belafontea. Nema nikakvih informacija o tome kako su se našli i spojili. Kombinacija je pomalo čudna i ne uliva poverenje, pa mi je ostalo samo da pustim album i oslušnem ga.
Od samog početka, čuje se da tu nema zezanja. Barbarin glas je glavni instrument koji ovde dominira, a repertoar, koji su većim delom sami potpisali, vrlo je neobična kombinacija svakojakih uticaja – od soula i popa, preko psihodelije, pa do jazza i ljutog funka. Poprilično iznenađenje na prvo slušanje.
S obzirom na to da je prateća svirka razrađena i veoma precizna, malo sam se raspitao oko ekipe koja je učestvovala u snimanju. E, tu sam se tek iznenadio kada sam pronašao neka dobro poznata imena: Joe Beck (gitara), Keith Jarrett (klavir), Ralph MacDonald (udaraljke), Richard Tee (klavir)… Aranžmane je raspisao niko drugi do Eumir Deodato!
Klasik “Somebody to Love” grupe Jefferson Airplane je možda najbolja ilustracija onoga što se može čuti na albumu. Ova pesma, koja je u neku ruku anomalija, jer je u vreme promocije seksualnih sloboda za vreme “Leta ljubavi” zagovarala monogamiju i tradicionalne vrednosti, u izvođenju Barbare i Ernieja se pretvara u razuzdano jamovanje.
Album Prelude to… je posle objavljivanja nestao bez traga. Nisam začuđen: stvarno ne znam kako se tih godina mogao, uprkos svim svojim vrlinama, reklamirati.
Kao i Barbara i Ernie. 