Krajem sedamdesetih, punkeri su se već bili izduvali, New Wave perjanice su sve više postajale uvažavani muzičari, a mediji su očajnički pokušavali da se uhvate za nešto što bi bilo novo i interesantno širokoj publici. Disko je, takođe, polako odumirao, a umesto njega plesnim podijumima su zavladali neki novi klinci koji su svirali pop/dance muziku zasnovanu na novoj generaciji sintisajzera koji su bili u tom trenutku dovoljno jeftini da je mogao bilo ko da ih priušti.
Da ne zaboravimo i one elektronske bubnjeve čiji je zvuk podsećao na udaranje po praznim plastičnim kutijama.
Uz nov zvuk došla je i nova moda: umesto kožnih jakni, farmerki i zihernadli promovisan je glamurozni i ekscentrični izgled odeće i natapirane frizure koje su krasile glave žena i muškaraca. Svi su počeli da se vezuju za novoustanovljeni artizam, a celi taj pokret nazvan je Novi Romantizam.
Da se razumemo: niko od tih likova nije izmislio ništa novo. Glam rock je bio prisutan na britanskoj muzičkoj sceni još od ranih sedamdeseteih, a klinci su se samo podsetili svega onoga što su pre njih radili David Bowie, Marc Bolan i Roxy Music. Od svega toga napravili neko novo pakovanje koje su tek prilagodili tadašnjem trenutku.
Važnu ulogu je imala i pojava satelitskog kanala MTV, pa je uspostavljena prisna veza između vizuelnog i muzičkog identiteta.
Duran Duran su postali najtiražnija grupa s početka osamdesetih. Zabeležili su 14 hit-pesama koje su se plasirale u Top 10 na britanskim listama, prodali preko 100 miliona ploča, dobili veliki broj nagrada… No, najvažnije je da su prvi shvatili važnost vizuelne prezentacije muzike. Njihovi spotovi su se snimali na 35mm filmu, što im je davalo novi i mnogo bolji kvalitet u odnosu na ostale, a za njihovo režiranje bili su zaduženi vrsni profesionalci (ponajviše Russell Mulcahy), pa je i rezultat bio spektakularan. I još nešto: ova grupa je prva uvela video striming na svojim nastupima.
Iako su se spotovi koje su Duran Duran snimali prosto lepili za oči gladne publike jer su bili prepuni lepih žena i egzotičnih destinacija, ne smemo da zanemarimo i njihove pesme. Prvi album, nazvan po imenu grupe, predstavljao je opipavanje novog terena i promovisanje novog zvuka koji bismo lako mogli da uporedimo sa onim što su radili Bryan Ferry i Roxy Music u poznim sedamdesetim. Za razliku od njih, Duran Duran su svoju inspiraciju crpeli iz pop muzike i neprestano bili u potrazi za prijemčivom pesmom. Već na prvu loptu se pokazalo da su sposobni da je isporuče (“Planet Earth“, “Careless Memories“, “Girls on Film“).
Drugi album Rio (1982) pokazao je da sa njima nema šale. Sa njega su izdata četiri singla (“My Own Way“, “Hungry Like the Wolf“, “Save a Prayer” i “Rio“) i prodat je u multiplatinastim tiražima širom sveta. Nikada više nisu postigli takav uspeh.
Pravu muzičku poslasticu su ostavili za njegov kraj albuma: “The Chauffeur” je pravi dragulj koji može da promakne i ostane neprimećen pored pomenutih velikih hitova. Iako pesma nije izdata kao singl, propraćena je fenomenalnim videom koji je režirao Ian Emes (animacije za Pink Floyd, Mikea Oldfielda, Davida Gilmoura i Rogera Watersa). Po običaju, spot je savršeno snimljen, visoko stilizovan i prepun sitnih detalja, ali je retko emitovan zbog svoje lascivnosti. Cenzura nikada ne miruje.
Prateći tekst, stiče se utisak da su video i pesma zajedno nastajali. Emes je samo vizuelizovao fragmente koje je napisao Simon LeBon o tenziji koja postoji između misteriozne dame i njenog šofera.
Istražujući grupu Carmina Piranha, naleteo sam i na sjajnu obradu pesme “The Chauffeur” koju je uradila njihova gitaristkinja Lara Michell u akustično/kamernom maniru.
Složićete se, ovo je čista uživancija za slušanje. 