Cherry Red Records je jedna od britanskih nezavisnih diskografskih kuća nastalih krajem sedamdesetih. U to vreme su objavljivali albume punkera i novotalasnih grupa (Dead Kennedys, Everything But the Girl, The Monochrome Set, Felt…), a posle desetak godina postojanja upustili su se u unosan posao reizdavanja. Bio je to pametan potez koji nema veliki rizik – ponovno objavljivanje već proverenih naslova ne traži neka značajna novčana ulaganja sem u remasterizovanje i dobar marketing, a vazda će biti nove publike koja će poželeti da čuje nešto što je odavno out of print ili propušteno.
Kako im je posao dobro išao, otišli su i korak dalje.
Kuća Cherry Red je potpisala ugovore sa nekoliko specijalizovanih manjih izdavača, kojima je dala veliki stepen autonomije u odabiru materijala, dajući im finansijsku i logističku podršku. Bio je to mudar potez, jer je niz specijalizacija doveo do odličnog uvećanog kataloga izdanja za kojima potražnja ne prestaje. Tako je RPM Records zadužen za muziku šezdesetih, 7T’s Records za glam rock i komercijalu sa početka sedamdesetih, Anagram za punk, psychobilly i gotičare… Ima ih još dosta.
Moji miljenici su Esoteric Recordings: to je mala izdavačka kuća specijalizovana za progresivni rock, folk, jazz rock i psihodeliju. Uostalom, ne budite lenji i bacite pogled na spisak reizdanja u poslednje dve godine i biće vam mnogo jasnije o čemu govorim. O mnogim naslovima i izvođačima iz tog kataloga već ste ponešto pročitali ako nas redovno pratite.
Najveće uzbuđenje mi je izazvao omiljeni album. Refugee (1974) je, ovoga puta, spakovan na tri diska, a na jednom od njih se nalazi snimak BBC radio prenosa koji nisam imao prilike da čujem. Nastavilo se sa objavljivanjem ranih solo albuma Patricka Moraza… Poslednji u nizu je Coexsitence (1980), jedno od onih muzičkih dela koja zapadnjaci ne znaju kako da vrednuju.
U drugoj polovini sedamdesetih, Moraz je pucao od kretivnosti. Na žalost, grupe u kojim je bio najamni radnik (Yes, Moody Blues), ma koliko bile velike, tako su ga i tretirale. I sam razočaran neprestanim “gušenjem” njegovih ideja, ispucavao se na solo albumima. A oni su bili međusobno toliko različiti u pristupu da niste mogli a da se ne zapitate: šta sve svira u njegovoj glavi?
Sama ideja za Coexistence je pomalo bizarna – Moraz je zamislio da spoji zvuke jednog od najstarijih muzičkih instrumenta, Panove frule, i modernih sintisajzera. Angažovao je svoga komšiju Simona Stanciua, rumunskog emigranta i virtouza koji je živeo u Ženevi, i zatvorili su se u studio. Rezultat je pomalo kompromisan, ali vrlo interesantan.
Prva strana albuma sadrži komponovanu muziku i neke od Morazovih najboljih melodija. Ima tu ideja koje su upotrebljavane i na prethodnim albumima, ali se nije išlo u neke veće komplikacije. Sve pesme zvuče umiveno i aranžirane su bez većih soliranja i egzibicija.
Druga strana je, barem meni, mnogo uzbudljivija – sadrži tri pesme koje su, u stvari, jammovanje i na kojima su muzičari mogli da se razmahnu do mile volje. Jazziranja i virtuoznog sviranja ima koliko hoćete, a sve to na uglavnom “vlaške” ritmove na koje su balkanske uši navikle – otuda potpuno nerazumevanje recenzenata koji dolaze iz zapadnih zemalja.
Nama bliski zvuci su, verujem, naveli nekoga da se ovaj album licencno izda i u SFRJ. Vukao se po rafovima i, na kraju, prodavao za mizerne novce, pa sam ga tada rado i često poklanjao prijateljima za rođendan.
Simon Stanciu, umetničkog imena Syrinx, upokojio se 2010. godine. Moraz je prevalio sedamdesetu i sa nekim mladim Švajcarcima snimio je novi album Moraz & Friends – Random Kingdom (2018). Na osnovu dve recenzije koje sam pronašao i jednog medleyja na Cevki mogu samo da zaključim da je u pitanju neka varijanta fusion muzike, jer albuma još uvek nema nigde u prodaji.
Možda je to sledeći izdavački potez Esoteric Recordingsa?