Mnogi tvrde da su najbolje rock and roll pesme one koje se sastore od tri akorda. Ima jedna koja je uspela da postane velika i sa samo dva.
Nedavno sam čitao intervju sa Daveom Masonom u kome on objašnjava kako se sastavila grupa Traffic. Nije bilo nekog velikog plana – budući članovi ove velike i cenjene grupe su u drugoj polovini šezdesetih bili tek šačica klinaca koja je imala sličan muzički senzibilitet i želela da svira zajedno. Normalno, na igrankama na koje su dolazile “cice”, ne znajući da će se vrlo brzo stvari promeniti. U jednom trenutku govori kako je famozna “Rupa u cipeli” bila prva stvar koju je komponovao. Posrećilo im se – bio je to prvi veliki hit koji su ispalili.
A onda su stvari počele da se odvijaju kao na filmu.
Savremeni “poslovni modeli” koje primenjuju diskografske kuće često na silu teraju muzičare da snimaju sve i svašta. Nickel Creek su staromodni – objavljuju retko, ali kvalitetne albume.
Evidentno je da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. U više tekstova smo pokušali da vam približimo ovu vrstu muzike koja od izvođaća traži vrhunski majstorluk. Fokus je bio na muzičarima koji za sobom imaju već velike i spektakularne karijere ili virtuozima na instrumentima kojima malo ko sme da izađe na crtu.
U potrazi za dobrim vestima koje će nam ogrejati srce i ulepšati živote, grupa Eels ima zanimljiv predlog.
Kada prvi put dođete u dodir sa muzikom grupe Eels, prvo što pomislite je da su oni još jedni od onih uvrnutih Britanaca koje ne možete da uhvatite ni za glavu ni za rep. U pitanju je ekscentrična, američka varijanta pop muzike koja se ne može jednostrano kategorizovati (danas je moderno da se kaže da je eklektična). To je nepredvidljiva mešavina rocka i elektronike i ima specifični šarm. Kao osobi koja ne voli da sluša predvidljiva rešenja, meni su oni vrlo interesantni. Jedini razlog zbog koga ih nisam do sada pominjao je bizaran – ne volim da se oslanjam na pomalo otupele uši da bih ukapirao o čemu izvođač prava, a Eels ne dozvoljavaju da se na internetu objavljuju tekstovi pesama.
Kada je aktuelna produkcija tanka, nema nam druge nego da posegnemo u našu škrinju sa skrivenim blagom… Ovo što sledi nećete pronaći na Wikipediji i Allmusicu.
U svojoj knjizi Outlaw: Waylon, Willie, Kris, and the Renegades of Nashville, autor Michael Streissguth vrlo detaljno opisuje muzičku scenu u Nashvilleu na kraju šezdesetih i početkom sedamdesetih. U prestonici countryja su važila posebna, nepisana pravila o svemu što se vrtelo oko ove vrste muzike, a mladi i buntovni autori su muku mučili da se probiju iz anonimnosti. Waylon Jennings, Willie Nelson i Kris Kristofferson su bili uporni, kvalitetni autori koji su uspeli da promene rigidna pravila diskografske industrije toga vremena, a nešto kasnije postaće globalno popularni i priznati kao rodonačelnici “outlaw” pokreta koje će slaviti publika širom sveta.
оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању
Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?
Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.
Postoji li neka granica koju kad pređete prestajete da budete rokerčina i da li je tu granicu moguće prelaziti svojevoljno?
Jak udarac u rame toliko me je iznenadio da mi zamalo nije ispala torba u koju sam trpao povrće za sutrašnji ručak. Na mah pomislih da sam se našao na pogrešnom mestu dok traje neki obračun na pijaci, a onda je zabrundao već pomalo zaboravljeni glas: “Gde si, rokerčino?”. Seljaci za okolnim tezgama su več počeli da znatiželjno pilje u mene jer podsećam na sve drugo samo ne na rokerčinu, a M. se kezio iz sve snage pokazujući svoje nove zube od par hiljada evra…
Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.
Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.
Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.
како успевам да накупим толико фотки места која нестају
Често ми се деси да се промени нешто у пејзажу, а онда не могу да се сетим како је то стајало пре. Добро дођу ове фотке онда, бар имам доказ да нисам (још)(довољно) одлепио, да јесте било другачије, а то што се остали не сећају, врло важно, не бих се сећао ни ја да нема фотке.
Ово је стајало овако десетак година.
Не знам да ли је прошло месец до ипо након што сам ово шкљоцнуо, ова љуштура је нестала, појавиле су се машине и кренула је изградња нечега. Значи опет сам упецао нешто као што сам 2005. године… чекај, што да не, ево и тога.
И ова је нестала убрзо након што сам је снимио. Рекли су ми да је овако полусрушена стајала годинама, па ајде један шкљоц док још стоји. У ствари, имам још једну са сличном судбином, ал’ о њој ћу други пут.
