Indijanka iz Vičite

U svojoj knjizi Outlaw: Waylon, Willie, Kris, and the Renegades of Nashville, autor Michael Streissguth vrlo detaljno opisuje muzičku scenu u Nashvilleu na kraju šezdesetih i početkom sedamdesetih. U prestonici countryja su važila posebna, nepisana pravila o svemu što se vrtelo oko ove vrste muzike, a mladi i buntovni autori su muku mučili da se probiju iz anonimnosti. Waylon Jennings, Willie Nelson i Kris Kristofferson su bili uporni, kvalitetni autori koji su uspeli da promene rigidna pravila diskografske industrije toga vremena, a nešto kasnije postaće globalno popularni i priznati kao rodonačelnici “outlaw” pokreta koje će slaviti publika širom sveta.

Wayne Berry nije bio te sreće.

Iako rođen u Nashvilleu, slabo je trzao na country. Više se palio na rock, blues i soul koji je dolazio iz Memphisa. Naravno, počeo je sa gitarom u ruci i sviranjem po barovima, u nadi da će se neko zainteresovati za njegove pesme. No, slabo mu je išlo. Malo koja njegova pesma je privukla pažnju izdavača. Producenti su u to vreme za siću kupovali dela mladih talenata, a mogućnost da neku od tih pesama snimi bilo koji od etabliranih izvođača ostade sanak pusti.

Ipak, to vreme nije bilo protraćeno. Berry ga je iskoristio da uspostavi čvrste veze sa lokalnim muzičarima. Među njima je tragao za onima koji su, poput njega, osećali prezir prema tradicionalnom countryju i želeli da pobegnu u nešto drugo. Vizija sopstvene muzike ga nije napuštala. Sa par grupa je uspeo i da snimi po album, ali komercijalni uspeh je izostao.

Može se reći da nije imao sreće.

Preselio se u Los Angeles, gde su duvali slobodniji vetrovi, i pokušao sa grupom Timber. Snimili su dva albuma, koje su producirali iskusni i prekaljeni asovi Don Gallucci i Henry Lewy, ali su neslavno propali na promotivnoj turneji. Nije se to desilo zato što su bili slaba grupa, već zbog pogrešnog izbora menadžera turneje: tadašnji je organizovao svirke po Americi za The Who i The Rolling Stones i imao je preča posla nego da se bakće sa Berryjem i ekipom.

Ozbiljna prilika im se najzad ukazala kada su pozvani da budu predgrupa na koncertima Billyja Joela. Zapeli su iz sve snage, na prvom koncertu ih je oduševljena publika tri puta vraćala na scenu, da bi sutradan dobili pedalu. Menadžment glavne zvezde nije mogao da istrpi to što su ukrali šou. Bukirani su i za predgrupu Logginsu & Messini, koje su vodili isti ljudi kao i Joela. No, neko je povukao kočnicu iza scene i ostalo im je samo da vrate u LA, ližu rane i sviraju po klubovima, nadajući se da će bolje proći sa Lindom Ronstadt. Na žalost, zbog loših vremenskih prilika, otkazan je deo Lindine turneje, i to baš onaj koji je uključivao i grupu Timber. I grupa se razišla.

Barry se nije predavao. Sa prijateljima je snimio album Talis Out. Za njega je dobio pohvale u uticajnom Rolling Stoneu, ali je na policama radnji proveo svega nekoliko sati. Iz nekog razloga doskografska kuća ga je povukla iz prodaje i praktično je neobjavljen. Berry, očigledno, nije imao sreće sa diskografskim kućama: to će ga pratiti tokom čitavog života.

Jedini njegov album kojeg sam se dokopao je Home at Last (1974). To je pravi dragulj i ne mogu da se načudim kako muzička industrija nije prepoznala Berryjev talenat. Na albumu nema slabe pesme, a prateća ekipa koja je učestvovala na snimanju je impresivna i izaziva strahopoštovanje (Jeff Baxter, Barry Beckett, Jackson Browne, Jim Gordon, Roger Hawkins, David Hood, David Paich, Reggie Young…). Jasno je da sve pršti od bogatog zvuka i virtuozne svirke.

“Indian Woman from Witchita” jedna je od mirnijih pesama sa jednostavnim ljubavnim tekstom koji ćete razumeti i sa elementarnim poznavanjem engleskog, pa nema potreba da ga prepričavam. No tipična je za Berryjeve pesme – u suštini jednostavna, ali sa naglašenom melodioznošću i mnogo detalja u aranžmanu.

Naredni album koji je Berry snimio nikada nije izdat. Postoje samo test-otisci, koje su retki uspeli da čuju. Uprkos svim malerima koji su ga pratili čitave karijere, u jedinom intervjuu koji sam uspeo da pronađem (iz 2016), Berry tvrdi da mu je život bio ispunjen i da je vrlo zadovoljan. Kaže da radi za Ministarstvo muzike, nastupa sa tri različite grupe i nikada nije svirao više nego u tom trenutku.

Na Cevki imate kompletan album, pa samo nastavite sa pesmama sa njega. Videćete kako će odmah da vam se uvuče pod kožu.