Nedavno sam čitao intervju sa Daveom Masonom u kome on objašnjava kako se sastavila grupa Traffic. Nije bilo nekog velikog plana – budući članovi ove velike i cenjene grupe su u drugoj polovini šezdesetih bili tek šačica klinaca koja je imala sličan muzički senzibilitet i želela da svira zajedno. Normalno, na igrankama na koje su dolazile “cice”, ne znajući da će se vrlo brzo stvari promeniti. U jednom trenutku govori kako je famozna “Rupa u cipeli” bila prva stvar koju je komponovao. Posrećilo im se – bio je to prvi veliki hit koji su ispalili.
A onda su stvari počele da se odvijaju kao na filmu.
Kao dvadesetogodišnjaci počeli su da se kreću u elitnom muzičkom društvu. Svirali su sa Beatlesima, Stonesima, Fleetwood Macom, Claptonom… Nalazili su vreme i za zabavljanje – jedna od legendi govori o tome da je na Masonovoj zabavi Jimi Hendrix po prvi put čuo Dylanovu pesmu “All Along the Watchtower“. Reakcija je bila munjevita – već u toku noći su utrčali u studio i zabeležili je (Mason na snimku svira akustičnu gitaru). Ta izvedba je završila na Jimijevom neverovatnom albumu Electric Ladyland (1968).
Mason je brzo shvatio da nema dovoljno životnog iskustva kako bi pisao dobre pesme. Spakovao je ranac i gitaru i uputio se u Grčku na letovanje kako bi osetio nešto sasvim drugačije. Na jednom od grčkih ostrva nastala je i Feelin’ Alright, sa idejom da bude što jednostavnija za sviranje – ispostaviće se i da pesma od svega dva akorda može da postane hit. Snimiće je za možda ponajbolji album grupe, Traffic (1968).
U osnovi, to je pesma o neuzvraćenoj ljubavi. I naslov je, u stvari, vrsta zajedljivog pitanja koje narator postavlja samom sebi. Kao i svi ostali u ovakvoj situaciji, ni Mason ni narator se nisu osećali dobro.
Bez obzira na to o čemu govori, mnogi muzičari su se latili ove pesme jer je njena poruka univerzalna. Grand Funk Railroad, Three Dog Night, The 5th Dimension, Freddie King, Paul Weller, Lulu, The Ohio Players, Maceo Parker, Gladys Knight & The Pips, The Black Crowes, Coldplay samo su neki od mnogih koji su ovu pesmu aranžmanski prošetali kroz raznovrsne žanrove.
Ja se klanjam verziji koju je Joe Cocker snimio za svoj debitantski album.
With a Little Help from My Friends (1969) je čudesan album koji je Cockera predstavio u najboljem svetlu. Njegovo strastveno izvođenje i pevačka forma su neupitni. I posle 50 godina od snimanja zvuči nadahnuto i poletno. No, ako se pogleda filigranska prateća svirka, pronaći će se mnogo detalja koji samo potvrđuju da su njegovi prijatelji odradili fenomenalan posao. Neki od njih su dobro poznati: Chris Stainton će mu postati desna ruka i vođa pratećeg benda, za bubnjevima se nalazio Clem Cattini, gitare su svirali Jimmy Page i Albert Lee, a orgulje delili Stevie Winwood i Mathew Fisher. Praktično, na snimanju je bila okupljena prva liga britanskih sešn muzičara.
Kada je čuo Cockerovu verziju, Mason kaže da je pomislio: “Zar je moguće da sam ovo ja napisao?” jer je zvučala fantastično. Misli da je ova verzija definitivna. I danas kada je svira, bazirana je na klavirskom rifu sa Cockerove verzije.
“Feelin’ Alright” jednostavno, odbija da ostari. 