Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.
Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).
Verovatno niste ni čuli za mlađanog Marcusa sem ako ne pratite američku blues scenu. Po specijalizovanim časopisima koji se bave ovom vrstom muzike o njemu se piše u hvalospevima, a to nije nimalo slučajno.
Deda mu je bio viđeni country gitarista koji je pratio Charleya Pridea, otac lokalni blues heroj koji je proveo celi život tezgareći, pa nije ni čudo što je Marcus gitaru uzeo u ruke čim je uzmogao. U biografiji mu piše da se to desilo kada je imao 4 godine, a već sa 11 je počeo redovno da nastupa. U tom uzrastu naši klinci tek polaze u više razrede osnovne škole.
Očigledno je da se radi o vanserijskom talentu jer je prvi album sa Marcus King Bandom snimio sa 18. Soul Insight (2015) je objavila diskografska kuća u vlasništvu Warrena Haynesa, što mu odmah daje veliku težinu. Ne bi ovaj prekaljeni gitarista stao iza nečega u šta ne veruje. A muzika na albumu je očekivana – srčano južnjačko prangijanje uz mrvicu soul nasleđa. Dobacio je do osmog mesta liste Blues albuma, što je jako dobro za prvenca.
Drugi album The Marcus King Band (2016) producirao je sam Haynes, a fama o Marcusu Kingu je počela ozbiljno da se širi. Na listi albuma popeo se za nekoliko mesta u odnosu na prvenca, dospeo do drugog mesta, a isto se desilo i sa trećim, Carolina Confessions (2018) koji je zvučno oblikovao Dave Cobb, čovek koji u Nešvilu radi sa najvećim zvezdama i u svojim vitrinama ima šest Grammyja.
Jasno, nova zvezda je rođena.
Poželela je da se malo pomakne od muzike koju svira sa matičnom grupom. U prvom trenutku sam pomislio da Marcus King dohvatio teme o legendarnom gradu El Doradu, mitu južnoameričkih indijanaca, koji su Španci bezuspešno tražili dva veka i nisu ga našli. No, Kingov Eldorado je mnogo prizemnija tema: reč je o modelu Kadilaka koji se proizvodio 50 godina, izgurao 12 generacija i postao sinonim za američke luksuzne “drumske krstarice” koje često viđamo po starim filmovima. A kao takav, postao je i deo muzičke ikonografije.
Ako se pitate u čemu je razlika u odnosu na prethodne Marcusove albume, odmah je jasno da je inspiraciju za svoje pesme potražio u južnjačkom soulu. Otuda je album i potpisan samo njegovim imenom, a ne imenom benda. Umesto prateće grupe, producent Dan Auerbach je angažovao studijske veterane koji znaju znanje i pokazao da njegova sklonost ka inovacijama koju vuče iz The Black Keys, iskovana kroz produciranje albuma mnogih velikih muzičara (Cage the Elephant, Dr. John, Lana Del Rey, Ray LaMontagne, Jake Bugg, the Pretenders…), uvek daje neki zanimljiv rezultat.
U pojedinim pesmama se na momente pojavi Marcusova gitara koja zazvuči kao čegrtanje zvečarke. No, akcenat je na pesmama kao celinama: u njima se prepliću soul, gospel, blues i rock u pokušaju da se stvori neka vrsta spiritualne i intimne atmosfere.
Pesma “No Pain” zatvara album i dobra je ilustracija prethodnih reči. Opaka laganica u kojoj narator izigrava čvrstog muškarca koji lagano otpisuje žensku. U njoj je sve na mestu, sem teksta koji je maksimalno uprošćen, pa mi je pomalo teško da se u njega uživim dok mi ga peva dečko od 23 godine.
No, bez obzira na to, El Dorado je album koji je zahvalan za slušanje, jer na njemu ima i nekoliko boljih pesama. Do sada je Marcusa Kinga pratila sreća, mlad je, sad je u sigurnim producentskim rukama i ne verujem da će prokockati ovakvu šansu.
On ima dovoljno vremena da se razvije u nešto zaista veliko. Nama polako i neumitno ističe.