Не знам како се код вас зову, код нас се зову квашенице и никако другачије. Ово је једна од ствари, попут шапурине, које могу да послуже да се утврди порекло говорника.
Имао сам грдних проблема кад сам покушао да то објасним Америма, јер код њих то не постоји. Постоји некакав француски двопек, за који вам неће помоћи никакав тостер француске производње – то је само слично, али ту се хлеб уваља у некакву специјалну смесу, то је читав рецепт. Квашенице су само хлеб уваљан у јаја и испечен у тигању, ништа више. Може мало соли, ко је тако навикао.
Тешкоће у споразумевању смо решили једноставно, показном вежбом. Остао је запамћен један момак, који је бојажљиво загризао први комад, већ спремајући у глави извињење зашто не може то да поједе. Стао је после шест комада.
Па ако вам не пада на ум шта би могло за вечеру, а нахрчкали сте се хлеба с којим сад не знате шта да радите… пријатну вам вечеру желимо.
Moče.
Kod nas u Šumadiji se zovu prženice. Obavezno ih peći na masti jer su mnogo ukusnije.
А одакле назив пофезне? Звучи немачки, али не мора да значи.
Може да буде неки израз који смо ми измислили, као фаширање: остаје отворен конкурс за поучни видео како се то фашира шницла, шта јој се ради, корак по корак. А код Стругацких сам нашао “фаршированије помидори”, Јандекс вели да су то пуњени парадајзи.
Оп цврц пофезен зајн.