Još od malih nogu sam se navukao na gledanje filmova u bioskopu. Tome je kumovala i moja baka po majci koja i sama volela pokretne slike, pa je odlazak u najbliži bioskop postao deo našeg rituala koji se odvijao skoro svake nedelje. Najviše smo voleli da gledamo komedije, a jedna od njih, Call me Bwana, uvela me je u čitanje avanturističkih knjiga koje su mi podgrevale maštu. Današnji klinci pojma nemaju o Žilu Vernu, Karlu Maju, Edgaru Rajsu Berouzu ili H. Rajderu Hagardu i pustolovinama junaka njihovih dela, jer u eri audio-vizuelnih medija kojima su non-stop okruženi nemaju vremena da sami zamišljaju slike i zvuke udaljenih i misterioznih mesta.
A kamoli da znaju šta znači reč bwana koju sam naučio još kao balavac, zahvaljujući pomenutom filmu.
Kako se radnja Berouzovih i Hagardovih knjiga odvijala uglavnom u Africi, a lokalni živalj je belce najčešče oslovljavao sa bwana, zaključio sam da to znači gospodin ili gospodar. U vremenima Britanije kao imperijalne sile drugačije nije ni moglo da bude.
U trenutku kada su moje oči ugledale omot albuma na kome je pisalo Bwana (1972), vratile su mi se slike iz ranog detinjstva. Nisam imao ni približnu predstavu kakvu muziku mogu da očekujem, pa je posle preslušavanja iznenađenje bilo još veće. Odmah mi je postalo jasno da je ovo jedan od onih “izgubljenih” albuma kome se malo šta može zameriti. Ako ste već pustili uvodnu numeru Tema de Bwana, shvatili ste da snimljena muzika podseća na rane radove grupe Santana ili War – to je mešavina karipskih ritmova sa mnogo odmerenijim sviranjem gitare i klavijatura, uz jak uticaj jazz rocka, funka i malo psihodelije.
Dovoljno da me zaintrigira da potražim malo više podataka o ljudima koji stoje iza ovog projekta.
Iako većina ljudi živi u uverenju da Gugao zna sve, o grupi Bwana se može pronaći samo mrvica podataka. Roberto Pérez “Maguila” je njen idejni tvorac, a muzičari potiču iz Nikaragve. Još početkom sedamdesetih imao je spremljen materijal za ovaj album, a prilika za snimanje mu se ukazala kada je pobedio na nekom takmičenju. Diskografska kuća u Kostariki ga je u prvom trenutku odbila smatrajući da ovakva muzika nema nikakvog komercijalnog potencijala. No, nešto kasnije, kada je Santanina “Evil Ways” postala hit u Srednjoj Amerci, ipak mu je pružila šansu.
Album Bwane ni na koji način nije originalan niti inovativan. Njegova lepota leži u koherentnoj svirci svih članova grupe. Iako je očito da su svi odlični svirači, niko se posebno ne ističe svojim solažama niti uzima prostor ostalima. Ako imate vremena, poslušajte celi album, biće vam odmah jasno o čemu govorim.
Priča oko ove grupe se naprasno završila odmah po objavljivanju albuma. Nikaragvu je 1972. godine zadesio katastrofalni zemljotres u koje je 90% glavnog grada, Managve, ostalo u ruševinama. U takvim okolnostima niko nije više ni razmišljao o muzici.
Na par mesta se pominje da su snimili još jedan album o kome je nemoguće pronaći bilo kakve detalje.
Ako ga kojim slučajem negde spazim bićete na vreme obavešteni. 