Još od malih nogu sam se navukao na gledanje filmova u bioskopu. Tome je kumovala i moja baka po majci koja i sama volela pokretne slike, pa je odlazak u najbliži bioskop postao deo našeg rituala koji se odvijao skoro svake nedelje. Najviše smo voleli da gledamo komedije, a jedna od njih, Call me Bwana, uvela me je u čitanje avanturističkih knjiga koje su mi podgrevale maštu. Današnji klinci pojma nemaju o Žilu Vernu, Karlu Maju, Edgaru Rajsu Berouzu ili H. Rajderu Hagardu i pustolovinama junaka njihovih dela, jer u eri audio-vizuelnih medija kojima su non-stop okruženi nemaju vremena da sami zamišljaju slike i zvuke udaljenih i misterioznih mesta.
A kamoli da znaju šta znači reč bwana koju sam naučio još kao balavac, zahvaljujući pomenutom filmu.
