Britanci su odavno postali sinonim za ekscentrike. Kako pod stare dane sve više uživam da kopam po tavanima i podrumima u potrazi za zaboravljenim muzičkim blagom, interesantni i neobični radovi se pojavljuju sa raznih strana, a neke čudne osobe postaju predmet moje pažnje. Normalno, ima tu svega i svačega, mnogo pesama nije izdržalo test vremena, a vrlo retko mi se dešava da preslušavanje nekog albuma ostavi tako snažan utisak da se sa pravom zapitam gde sam bio i šta sam slušao proteklih decenija.
Kliknite na link sa muzikom pa da nastavimo priču.
Barrington Frost je enigmatična osoba o kojoj se vrlo malo zna. Tokom šezdesetih se bavio kojekakvim poslovima, sve do trenutka kada je, navodno, imao viziju egipatskog faraona Ramasesa koji mu se lično obratio i rekao mu da je on njegova reinkarnacija. Uzgred, Ramases, kao i svaki Bog, poručio mu je da je od toga trenutka njegova dužnost da svetu saopšti istinu o Univerzumu.
Zvuči šašavo, ali istinitost ove priče su potvrdili i ljudi koji su direktno bili umešani u Ramasesovu karijeru (Eric Stewart i Roger Dean, koji je radio omot prvog albuma).
Frost je ekspresno promenio svoje ime u “originalno”, njegova gospođa je postala Selket, a ideja mu je bila da obezbedi ugovor za snimanje kako bi mogao da propoveda svoje poglede putem muzike. Verovali ili ne, prvi singl mu je objavio moćni CBS 1968. godine, a potpisan je kao Ramses And Selket. Ovaj i naredni singl neslavno su propali i za ovaj bračni par se nije čulo u narednih par godina.
Ulaskom u novu deceniju, ruku im je pružila kuća Vertigo, podetiketa moćnog Phillipsa koja je objavljivala nekomercijalne i malo iščašene materijale. Za snimanje debitantskog albuma Space Hymns (1971) angažovani su momci iz grupe Hotlegs koji su upravo kompletirali sopstveni studio I koji će samo malo kasnije postati poznati širom sveta kao 10cc.
Sudeći po albumu – koji je fenomenalan – ova kombinacija je proradila savršeno dobro. Godley, Crème, Gouldman i Stewart su bili već iskusni muzičari koji su pesmama dodali prateće vokale i inventivna aranžmanska rešenja, što će ubrzo postati njihov zaštitni znak tokom čitave karijere, a Ramasesovom odličnom pevanju nema se šta prigovoriti.
Uostalom, ako vam se pesma “You’re the Only One” već odvrtela, verovatno ste uočili da se sastoji iz jednog jedinog stiha i da je pametno spakovana gotovo ni iz čega.
Iako je po mom mišljenju barem dve trećine pesama na ovom albumu “radio friendly”, ništa se nije dogodilo. Verovatno zbog tekstova koji su, blago rečeno, vrlo neobični i kao takvi nisu bili za širu publiku.
Ramases su drugu priliku za snimanje albuma dobili 1975. Glass Top Coffin je, uprkos dobrim pesmama, veoma čudan album. Snimljen je uz pratnju meni nepoznatih muzičarima, a ne znam kome je palo na pamet da ga produkcijski uvije u orkestrirani pop koji je primereniji muzici koja se izvodila sredinom šezdesetih nego onoj deset godina kasnije. Tako je Ramases završio diskografsku karijeru više kao šlager pevač nego kao prorok.
Razočaran neuspehom misije, sam je sebi oduzeo život 1976. godine.
No, kultno sledbeništvo nije prestajalo da se širi. Zahvaljujući inicijativi švedskog glumca Petera Stormarea (znamo ga iz serija Fargo i Prison Break) koji je veliki obožavatelj grupe Ramases, prikupljeni su svi preživeli snimci i objavljeni kao box set od šest diskova (poslednji sadrži obrade pesama od meni nepoznatih izvođača). Najzanimljiviji mi je onaj na kome su verzije pesama koje su ispale iz završnog miksa. Na njima se čuje da su se prisutni dobro zabavljali tokom snimanja i da su snimane uglavnom “u cugu”, bez nekih dodatnih nasnimavanja.
Poslušajte ostatak albuma Space Hymn ovde, a ako vam se bude dopao, ne bi bilo loše da potražite pomenuti boxset. Vredi uloženog novca i vremena. 
