Kako godine prolaze, popodnevni dremež mi postaje sve draži. Zbog toga mrzim kada me u to vreme neko pozove telefonom i u tom trenutku, u zavisnosti u kojoj sam fazi, spreman sam svašta da izgovorim u slušalicu. Na displeju telefona je pisalo da me zove M. koga nisam ni čuo ni video sigurno petnaestak godina…
– Ko je umro? – progunđao sam onako sanjiv.
– Nije niko, zovem te da te pitam jesi li slušao novi album Ricka Wakemana?
– A zašto bih?
– Ovo je najbolje što je snimio još od sedamdesetih…
– Bilo je i vreme. U međuvremenu, izdao je 120 novih albuma (nije greška u kucanju, prim.aut.) koji ni po čemu ne mogu da se upamte. Shvatam, morao je da hrani decu, ali ne moram ja da mu dajem lovu za te potrebe.
– Obećaj mi da ćeš da ga preslušaš, pa ćemo da se ponovo čujemo.
Pa, suncetijebemžareno, gde me nađe.
Protiv samog Wakemana nemam apsolutno ništa, potpisao sam i par tekstova na blogu koji se bave njegovim delom, ali hiperprodukciju ne mogu da mu oprostim. Muze nisu toliko milosrdne ni prema kome da može da snima i izdaje po 5 oficijelnih albuma godišnje.
U drugoj polovini sedamdesetih, punkeri su na brzinu rasturili popularno društvo simfoničara koji su prosto nestali sa scene, a mediji su potpuno izgubili interesovanje za njih. Opstala je samo tradicionalno jaka italijanska muzička simfo-scena (RPI), a stara imena sa Ostrva su se još uvek dobro kotirala u Japanu, gde su nastupi bili odlično posećeni. Čuvanje uspomene na slavne dane se neočekivano zapatilo na mestu na kome se najmanje očekivalo – u Švedskoj su se pojavile grupe koje su inspiraciju nalazile u simfo-roku s početka sedamdesetih i, zahvaljujući svojoj originalnosti i veštini, relativno brzo postale poprilično poznate (Landberk, Änglagård, Anekdoten, The Flower Kings…).
Za Pära Lindha sam čuo kada sam saznao da je zajedno sa svojim prijateljima osnovao The Swedish Art Rock Society. Udruženje se bavilo organizovanjem festivala na kojima su mogle da se promovišu mlade nade art i progresivne muzike uz izdašnu pomoć bogate države. A i sam Lindh je izboksovao snimanje sopstvenog albuma Gothic Impressions (1994), koji je za mene bio pravo otkrovenje.
Lindh je, inače, vrlo neobična osoba. Klasično obrazovan, karijeru je gradio na nastupima kao orguljaš po crkvama, koncertni pijanista, čembalista… koji se nije libio ni da zagazi u vode jazza. Ni hard rock mu nije bio stran, par godina je svirao u grupama ovog usmerenja, sve dok nije otkrio da mu je u srcu najviše progresiva.
Po stilu sviranja najbliži mu je Wakeman (ili ga on odlično imitira kada zasedne za sintisajzere, mada bez onih dobro poznatih kitnjastih fraza), ima tu i tragova Keitha Emersona, a na pomenutom albumu lako se mogu naći aranžmanska rešenja koja su bliska onome što su radile italijanske perjanice Le Orme i PFM. Citiranje ovakvih uzora je još jedan veliki plus; no, na stranu Lindhovo sviračko umeće, ono je nesporno. On je, pre svega, fenomenalan kompozitor koji zna da kompleksnu muziku koju stvara zapakuje u takvo ruho koje je lako za slušanje, jer je naglašeno melodično. I da znate unapred, provozaće vas kroz sve žive vrste muzike čiji se spektar kreće od renesanse i baroka, preko klasike, folka, raznih derivata rocka, pa do jazza. Izbor “Katedrale” za ilustraciju je sasvim nesumičan, možda zato što je u pitanju dugačka pesma koja jasno demonstrira kojim putem će se Lindh uputiti u budućnosti.
Poslušajte samo ovaj fini komad koji je sasvim drugačiji od onoga na početku ove priče.
Jezgro grupe Pär Lindh Project čine odlična pevačica Magdalena Hagberg (klavijature, violina), gitaristi Jocke Ramsell i John Hermansen znaju opasno da zagaze u težak rok, basista je Jonas Reingold, a ostatak muzičara se angažuje po potrebi.
Grupa je potpisala 5 studijskih albuma .Na njima ćete pronaći neke dobro znane pesme i mnogo odlične muzike koja izbegava bilo kakvu kategorizaciju, a sve se to da proveriti i na dva albuma snimljena uživo; oni su melem za moje uši.
Lindh je sa virtouznim gitaristom Bjornom Johansonom snimio još dva albuma inspirisana Tolkinovim knjigama i junacima. Učestvovao je i na snimanju albuma The Book of Bilbo and Gandalf (2010) zajedno sa braćom Hackett i ko zna šta je još radio – biografski podaci o njemu su vrlo oskudni…
Pogledajte i sami na Cevki, ima dosta materijala koje je snimio.
A kada me bude pozvao M. da me pita šta mislim o novom albumu Ricka Wakemana, odgovoriću mu protivpitanjem: Znaš li ti ko je Pär Lindh? 