Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnogi The Easybeats smatraju “čudom od jednog hita”. To je daleko od istine i red je da popravimo utisak.
Na The Easybeats sam prvi put naleteo na nekoj kompilaciji koja mi je dopala ruku na samom kraju šezdesetih. Naravno, njihov najveći hit “Friday on my mind” je tako odjeknuo u meni da sam ga zapamtio za sva vremena i obećao sebi da ću, jednoga dana, vrlo pažljivo preslušati kompletan opus ovih Australijanaca. Kompilaciju sam morao da vratim vlasniku, a na obećanje samom sebi sam morao dugo da pričekam, jer njihove ploče nije imao niko u mom okruženju.
Daleko je Australija…
Једно од два-три места где сам само погледао јеловник и налево круг.
На наше седељке скоро увек понесем фоткалицу, јер могу. Увежбало се и оно са фоткањем под утицајем, испада све боље и боље, скоро да понекад изгледамо и млађи него пре. И то не само тада, него и после, кад видимо шта је од фотака испало.
Ал’ мање више увек исто. До тамо шетња, увек истим путем, у повратку такси. Током вожње углавном испадне стресно (види горе), ал’ зато на семафору уме да се потрефи.
Откако нас је задесила ова корона, људи се довијају на разне начине да се раздвоје физички. Срећа у пластику, па те преграде, и шлемови и шта све не, и нису тако ружни и незграпни. Питам се понекад на шта ли је личила пластична хирургија у прошлим вековима…
Таксистичко удружење чији сам број утувио се снашло са овим пластичним преградама. Лењирашка логика је ту замислила једну равну плочу, која би се разапела од довратка до довратка. И виђао сам понеку да је равна.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: закривљена ноћ”Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом.
Током једне од вечерњих шетњи (не одустајемо!) нацрта се једна од ових антисивих кућа, са добрим светлом (она плава, на слици горе лево)… јер ех, шта све неће урадити за паре. Но, ово није неки дућан него технички преглед, нема излога ни избачених гајбица, а има тог светла, дакле прилика се указује. Ходаћемо тако поред, ја ћу да јој пратим лик у објективу, одокативно и без тражила па и без екранчета, боље да пазим на корак. Канон ће одвалити дугачку експозицију, па ће бити мало размрљано…
…осим што сам се у тренутку шкљоца нешто тргао и објектив је описао добрих десетак степени удесно, дакле пиши пропало.
Међутим, хм, види ти ово.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: нисте добили шта сте хтели, али”Лоптице за пинг понг су, онако ускурац ко бегечка нана, сад у боји. У време кад све постаје одвратно сиво, одећа кола и зграде, оне су јаркожуте, као поштанска возила.
И сад шта – играчи се разишли, лоптицу сам нашао негде у буџаку и ставио је овако под мрежицу да се не откотрља опет, и… хм, не изгледа лоше, може један шкљоц.
И све супер, натенане искомпоновао кадар као да је воз или симфонија (и те се ствари компонују, то сте већ знали), чак сам употребио и онај помични екранчић да видим шта радим. Све полако и са предумишљајем. Одлично, нема грешке.
Осим што је фотка у ствари празна. Не види се ту ништа. Не види се да је онај зид назад шарен јер је то зид играонице у комшијиној пицерији – рођендаоници, ишаран огромним цвећем, пчелицама и птичицама. Не види се да је та сала за играње празна, јер нема деце (осим шта смо сами довели). Неће гледаоцу пасти на ум да се запита шта ће за који красни сто за тенис у дечијој играоници – јер ето, кад већ нема деце, да момци сврате да се мало издувају после пива и ожедне за следеће. На ваљаном растојању један од другога, дакако. И да смо за можда двадесетак сати, колико смо укупно ту провели откад је сто унет, видели у вр главе пола сата рекетовања. Јер ни момци баш не навраћају често. Сад да ли због заразе или што на преживљавање оде читав дан, ни то се на фотци не види.
Изеш фотку на којој се не види ништа.
On a crowded beach washed by the sun, he puts his headphones on.
His modern world revolves around the synthesizer’s song…
U drugoj polovini sedamdesetih naglo je poraslo interesovanje britanskih muzičara i štampe za krautrock. Nemačke grupe/autori su uspeli da izvezu na Ostrvo svoje viđenje muzike koje je bilo ukorenjeno u evropskoj tradiciji sa tipično germanskim začinima: motoričnim, mehaničkim ritmom, upotrebom elektronike i sintisajzera, minimalizmom modernih kompozitora XX veka i velikom slobodom izražavanja koja nije imala granice.
John Foxx i njegova grupa Ultravox! su bezuspešno pokušavali da pronađu svoje mesto na muzičkoj sceni svirajući nekakvu mešavinu punka, new wavea i glam rocka, dakako začinjenom elektronikom. Onaj uzvičnik na kraju imena grupe najverovatnije je bio asocijacija na grupu Neu!, jednu od najinteresantnijih koja je u to vreme dolazila iz Nemačke, a koju su činili bivši članovi mnogo poznatijeg Kraftwerka.
Nisu se nešto proslavili.
Дакле, џаба техника и искуство, кад резултат буде нешто десето, а не оно што сам замислио. Укратко, прво фотка па онда објашњење.
Шта сад. фотка на којој је пола оштро, пола неоштро? Да, али то је отприлике и једино што је успело. Све остало је такође успело, ама не ваља.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: технички промашај”Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.
Него, у повратку, поглед с моста.
Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.
А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурач”Ako ste do sada voleli jedan od najboljih albuma sa početka sedamdesetih, volećete i njegovu reinkarnaciju koja je modernizovana primereno vremenu.
Početkom sedamdesetih moja glad za muzikom, koja je još uvek bila u nekoj vrsti poluilegale, prilično je porasla. Došlo je vreme da se pređe sa singlica, koje su kako-tako redovno objavljivane u SFRJ, na velike ploče. Nevolja je bila u tome što albumi nisu bili u prodaji, licencirano je bilo tek par njih, pa je jedini način da se nabave bila veza sa nekim kome rođaci rade u inostranstvu. A i kada je ta veza uspešno uspostavljena, strepelo se šta će sa spiska dospeti do tebe. Gasterbajteri su obično samo leti dolazili na odmor, a dešavalo se i da zaborave da ponesu ploče sa sobom.
Imali su mnogo važnijih stvari na umu pri pakovanju za put koji ih je čekao.
