Tucson, Arizona

Odavno mi se nije desilo da jednu pesmu zavrtim dvadesetak puta uzastopce.

Na Tucson, grad u Arizoni, verovatno nikada ne bih ni obratio pažnju da kao tinejdžer nisam pročitao da se u njemu rodila Linda Ronstadt. Čitajući intervjue sa njom, mogao sam samo da zaključim da je reč o gradu sa burnom istorijom jer je blizu Meksika, ne mnogo veliki u odnosu na neke druge u Americi i ne preterano interesantan za život. Okružen pustinjom, nije ono u čemu može da uživa Šumadinac poput mene. No, ako Linda kaže da joj je detinjstvo ipak bilo zanimljivo, meni je ostalo samo da maštam o tome kako ću, jednoga dana, da se provozam oko Tucsona u kabrioletu i posmatram kaktuse i pustinjsko žbunje umesto šljiva. Smile with tongue out

Moglo je to i da se desi pre petnaestak godina. Ali nije. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Tucson, Arizona”

Клинци из мог сокака

Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.

Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.

Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…

А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…

И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.

Nastavite sa čitanjem… “Клинци из мог сокака”

Једна од пре: ово ретко радим

На мојим фотографијама се лако уочава шта не радим никад – не фоткам спортске догађаје, велика окупљања, већину облика шоубизниса и нарочито избегавам оно што се неко лепо досетио да назове одвратајзингом.

Ако и не идем на таква места, уме да се деси, мада ретко, да нешто занимљиво упадне тамо где идем.

Неочекивано лепо време за ово доба године (стварно, кад сте последњи пут чули ту фразу?) није баш напунило главну улицу, тридесети је јануар и људи као да више верују календару него својим очима. Те је дечко имао места за ово што се види на фотци.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ово ретко радим”

Protraćen život

Šta god pokušavali, nekim ozbiljnim muzičarima se nije dalo da dostignu vrhove koje su zasluživali. Zašto je to tako, možemo da raspravljamo do sudnjeg dana. No, perspektiva nam dozvoljava da lakše ocenimo vrednost te muzike.

O turbulentnoj karijeri grupe Spooky Tooth smo pisali u više navrata. Uprkos nesumnjivom potencijalu i sviračkim/autorskim sposobnostima muzičara koji su prolazili kroz nju oni nikada nisu postigli neku veću popularnost u Britaniji. I tu nisu nikakav izuzetak – slično je bilo i sa grupom Mott The Hoople sve dok im u pomoć nije pritekao prijatelj i obožavalac u liku Davida Bowiea ili sa The Pretty Things, koje danas skoro niko i ne pominje iako su još uvek aktivni i blizu da proslave šezdeset godina postojanja.

Razlozi za taj izostanak slave su prilično nedokučivi.

Nastavite sa čitanjem… “Protraćen život”