Притом не мислим да седнем у неки локал и пјан се бусам у прса родољубна, него сам мислио на зрењанинске бендове. Некада давно беше Тихуана 5 (или 7, слабо памтим имена), па је био онај период од 1971. (откад сам почео да идем на редовне свирке) кад су се у Дому омладине смењивали Омеге и “Па шта онда” (да, тако су се звали, морао сам да ставим наводнике да се зна докле је име), и повремено ускакао понеки Крашин бенд. А онда је срушен Дом, ја отишао да студирам и после више нисам пратио месну сцену… а било је доста тога за праћење.
Испоставило се да на својој плејлисти имам доста њих, колико се већ дало наћи… Снимака је испрва било мало, поменути никад нису добацили ни до сингла. Тек кад су се Омеге претвориле у Тетка Ану (коју сам познавао лично, радила са мојом кевом у фирми), успели су да избаце два-три сингла, али баш оне посне 1980. године. Тад је читав југословенски рокенрол паузирао већи део године, чекајући да престану да објављују билтене о здравственом стању, па онда да постепено престану да емитују само озбиљну музику. Тек негде на лето је све то полако опет кренуло, а кад је дошао септембар, сва већа имена су објавила понешто, и ту један мали локални бенд није имао шта да тражи. А од осталих се није чуло ни толико. Тек 2011. изађе ова компилација.
Како сам натрчао на ово? Тражио сам Лилу Диву, која ми је заварена за плејлисту, па да напишем нешто овде. Цевка се ту показала кудикамо глупља него пре, јебо их алгоритам. Знам шта тражим, немој ми потурати шта ти мислиш да тражим, тражим снимак који сам већ једном нашао, тачно знам где је био, ал’ више ни то није довољно да се нешто нађе двапут. Између гомиле којекаквог смећа, неким чудом, изађе и ово, јер јесте, Лила Дива учествује. И то баш са оном песмом коју сам хтео овде да метнем. Добри су били, баш фино сложен звук, штета што нису добацили даље.
Кога све ту има… Већину ни не знам, па ћу само мало о онима које знам.
Ђорђе Војиновић је био у ствари легенда локалног радија, имао је фонотеку од неколико стотина албума. Ако је неко деведесетих слушао радио Којот, е он је био тај радио. Нисам ни знао да је свирао.
Омеге су неко време биле једини иоле познати месни бенд са редовним свиркама, па онда први и главни (кад су се појавили други). Од имена памтим Рођу (гитара) и Мишу Козарева (бубњеви, после је изнајмљивао чамце на Тиси). Певача се сећам, то је овај чија фотка стоји цео сат на овом снимку, знамо се онако из довиђења. Певао нам на четрдесетогодишњици матуре.
Милан Бојанић Риза… знам га из гимназије, тотални зајебант. Ова песма ми је била у тражионици годинама, ево нашла се. Требало би да је сад отишао у пензију, као просветни инспектор, саветник, шта ли, географ иначе.
Тетка Ана, рекох, настала од Омега. Госпођа Ана је, иначе, била Ана Вукотић, мати чувеног Милана Вукотића од Растибуђилизованих клејбезабли, легендарне представе Театра лево, која је успевала да напуни овдашње позориште по три вечери заредом, с тим што се треће вече седело не само по поду партера, него и по ивицама бине. Издржала зграда. Облачила се гђа Вукотић врло живописно, јер јој је ћерка била костимограф у неком позоришту у Холандији, па јој је слала вишка костима из представа које више нису на репертоару. Она је од тога успевала да сложи невероватне комбинације.
Па шта онда су били други главни бенд – Деја и Воја на гитарама, Жика Главоња, Воја оргуљаш (не увек, само 1972.) и Миле Џегер (Дојков), који је иначе дипломирао виолину. Оно што сам га наговарао да монтира држач за усну хармонику и у истој песми пева, гуди и дува — обећао је па никад није урадио. Последње што знам је да је наступао у неком хотелу на Тенерифама. Воја је радио у банци.
Јерусалимске пилиће сам после нашао на цевки, и добри су били, то иде на плејлисту. Знао сам да постоје али тек сад сам их чуо. Нешто ми се чини познат други гитариста, могао би бити Сифи, који ми је био ђак једно полугодиште. Једнако сам информисан (али нисам ништа чуо од њих) и за Глуве кучке, Канал твид, Паор оф лав, Мемлах. Некима је ту продуцент био Воја Аралица, такође мој ђак, и нек се упише као мој допринос зрењанинском рокенролу што сам му (као и Сифију и још једном бубњару) понекад прогледао кроз прсте кад зарад свирке збрише са часова.
Панта Шикља Нафта, тј Ненад Пантић… заслужује посебно поглавље. Знамо се, био је другар са Ризом Бојанићем и Владимиром Агићем Агом, с којима је сарађивао тих седамдесетих кад је написао већину песама које и данас изводи, и чије текстове клинци знају напамет (!). Кад је био удрндао са парама, тј без, Рамбо Амадеус му је организовао концерт, корисницу (ака бенефит), да од зараде купи гитару, јер је стару продао кад није било друге. Иначе, виљушкариста у фабрици лекова, која је претворена у АД у власништву радника, па је зато била трн у оку и на разноразна мамуљања отерана у… неко чистилиште између стечаја и бесконачног судског процеса.
Инстант карма је можда од свих и најдаље добацила са каријером, мислим да сам их чак виђао на тевеу. Нисам био нешто одушевљен, некако ми је то бледуњаво и хладно, без шмека. Ствар укуса, очигледно има коме се то свиђало.
Још нисам то све преслушао, ко зна, можда сам нешто од овог и чуо а да нисам знао.