Najpre malo stihova.
Auh.
Ne znam zašto, ali danas sam se setio nekih svojih drugara koji su me zajebavali kada su me videli da u školskom dvorištu brstim neku knjigu stihova (ne sećam se koju, mada mislim da baš tada beše Bodlerovo “Cveće zla”). Ni tada ni ikada posle, nisam imao predstavu o tome zašto bih morao da se pravdam za svoju naklonost prema težnji za savršenom baratanju rečima. U toj metafizičkoj disciplini, poezija najdalje odmakla, jer svaku reč rasteže do krajnjih granica, a mene je to odvajkada fasciniralo. Kao i mnogi klinci onog vremena, svoje adoslescentsko doba sam utapao u dobru poeziju, gutao sam sve, od Branka Radičevića i Laze Kostića do Gijoma Apolinera i Maka Dizdara… Tek da ne pominjem da sam doslovno ulazio u život čitajući poeziju Dragana Lukića, Ljubivoja Ršumovića, Duška Radovića, Branka Ćopića, Gvida Tartalje… Njihovi stihovi su utemeljili moje čitalačko iskustvo pre nego što sam pošao u školu. Naime, jako rano sam naučio da čitam, a imao sam prijatelja, zamalo ispisnika svog dede, koji mi je donosio knjige iz biblioteke u kojoj je radila njegova supruga, pa me posle preslišavao šta sam pročitao i učio me da o pročitanom donosim sopstveni sud.
O tome kako tim dobrim ljudima nikada nisam uspeo čak ni da nagovestim želju da im nekako uzvratim, a kamoli da im se odužim za dar doživotne ljubavi prema pisanoj reči, pričaću vam nekom drugom prilikom.
A samo trenutak pre nego što mi je misao o staroj ljubavi prema poeziji zamalo pobegla, hvatam sebe u razmišljanju kako je prošlo skoro četrdeset godina da se nisam latio poezije, makar kao prosti čitalac, a kamoli kao neko ko je ponekad potajno nešto u stihovima i sricao. Znam ja dobro da je svet oko mene otišao u vražju mater na mnogo prizemnijim ravnima, a metafizika umetnosti bez čvrstog stajanja na zemlji ne proizvodi ništa, pa nije teško objasniti izostanak te pobude. Izgleda da je poezija ostala žrtva napretka.
Ne znam zašto sam ovo napisao: zvuči kao racionalizacija… Stvari su, zapravo, jasne. Nakon egzistencijalne krize celog društva, nastupila je era jebene političke korektnosti, koja je strašna gotovo koliko i jednoumlje, pa strah od pogrešne misli sprečava one koji bi umeli da misle da slučajnu misao valjano sroče, uobliče i upotrebe u pravi čas. Danas nema razmišljanja van zadatih okvira, jer se ne sazreva izvan okvira. Nema više beskraja u glavama mladih ljudi, pa kako onda da bude i poezije…
Stvarno ću morati da preberem one knjige davno zaturene u onom zadnjem redu u prebukiranoj polici, zaklonjenom knjigama pristiglim kasnije. Sva poezija koju imam, a tih knjiga zapravo nema mnogo u mojoj biblioteci, nalazi se tamo. Među njima “Kora” Vaska Pope, čuvena zbirka, čak mislim da je prvo izdanje iz 1953, kupio sam je budzašto u raskupusanom stanju u antikvarnici u Knez Mihailovoj u Beogradu. Monumentalno remek-delo moderne srpske poezije.
– * –
Ima li među vama koji se ne stide da priznaju da vole poeziju? Šta mislite o tome da se malo družimo sa pesnicima na Suštini pasijansa?