Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.
Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.
Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.
Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.
Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”
