Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?
Nema nikakve drame. Prosto, možda bi vredelo pozabaviti se.
Na primer, da malo ispitamo šta smo sve radili u poslednjih par godina, a da nismo o tome pričali. Fotografija? Putovanje? Bože sakloni, možda je neko pročitao neku knjigu, pa bi da kaže reč o tome?…
I tako to.
Ako kritičari proglase neki album lošim, to ništa ne mora da znači. Jedino pravo merilo je da li nam se dopadaju pesme koje se na albumu nalaze.
Sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih je bio zlatno doba za “akustičare”. Po ugledu na vrlo popularne Crosby, Stills, Nash & Young, grupe su se pojavljivale kao pečurke posle kiše, a pesme su im se uglavnom zasnivale na introspektivnim tekstovima i višeglasnom pevanju. Melodičnost i pamtljivot su se podrazumevale.
Ovaj talas nije mimoišao ni SFRJ. Kako se još uvek nije našao neki pametan izdavač koji bi sistematično prikupio snimke sa brojnih singlova objavljenih kod nas u to doba i spakovao ih u kompilaciju ne bi li se na pravi način sačuvali od zaborava, osuđeni smo da se oslonimo na entuzijaste koji su mnoge od pesama sa znanih i neznanih singlova stavili na Cevku. I za taj potez im hvala. Diskografski dometi inače izrazito aktivne domaće scene tog vremena bili su bolno mršavi: na primer, grupa Suncokret je imala samo jedan album. Koliko mi je u pameti, od domaćih akustičara jedino su Drago Mlinarec i grupa S vremena na vreme iza sebe ostavili jasan i prepoznatljiv diskografski trag koji je obimom odgovarao autorskom delu.
O svemu tome ćemo drugom prilikom, ako se uopšte bude desilo.
