Срећом, нисам Мали Мекани па да верзија 4 не може да ваља.
Елем, како год да окренем, испада да не можемо никако другачије да одемо на одмор него за тај последњи викенд о јесењој равнодневници. С тим што овог пута крећемо спремни, и чак сам испреговарао да буду три ноћења, да немам осећај да смо скокнули за викенд, него да смо се разбашкарили, па ћемо кући кад нам већ дојади.
Елем 2, ајмо опет у Сокобању. Оно прошли пут смо се више склањали од кише него што смо уопште и видели где смо, па да урадимо поправни. Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо… Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.
У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни ћерку ни унучиће, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима. Не знам зашто, то је оригинал Гармин из 2001. … морао би да има све.
Јода (нови стари ауто, дужа је прича око имена) је баш солидно пичио, терао сам углавном око 130, местимично и 145. Кад смо скретали за Алексинац, гепеес је каснио са исцртавањем положаја на карти само два-три минута… Ууу реко, јеботе ал’ си ми од помоћи. Но, за разлику од прошлог пута, сад имају путоказе где треба, а отприлике и знам пут, те смо стигли за мање од четири сата, све скупа. Тип нас је чекао са кључем од стана, издиванили се опет нешто мало. У 14:18 смо већ пили пиво („држимо само програм апатинске пиваре“… али „Бавариа“ и није испала тако лоше. Не Баварија, не Баварска, не Бајерн, не Beiern него мора баш на енглеском да би звучало као да је немачко пиво. Дочекали пљескавицу. Огромна, дали да нам спакује и за вечеру.
У парку неки деда и баба продају ракију… од смокве и од наранџе. Сркнули помало и од једне и од друге, смоква баш чудна, ваљда што је печена од сувог воћа, а наранџа… нешто много се осети на сам плод. Што код ракије не би смело, треба да има много блажи мирис на воће. Чим се осећа на саму воћку, то је већ знак да су додавали воћа након дестилације, значи муте нешто. Приде, ракију фарбају дрветом, и то каже средина стабла од шљиве је најбоља, ово около не. Како то, зашто? Тако су нам рекли… А па јеботе зар ви не умете да пробате нешто сами? Ма, чим видим жуту ракију, хватам се за сумњу.
Одатле се пружа и поглед на брдо, види се да је крај лета и да ће све ово бити много шареније већ за следећи викенд. Ал’ већ је мало касно да се запутимо узбрдо, нека сутра ћемо. Вечерас хоризонтала, што се шетње тиче.
Згодна страна бања, и нарочито тог позног летњег викенда, је што има више домаћих него гостију. Тако увече не виђамо само друге пензосе са штаповима и колицима, него и бар још толико парова што гурају понеко бепче у колицима, или гледају где да шмугну да га направе, клинце што се окупљају испред киоска, младе џегере са мотоцикловима који само чекају да им дође трећи па да отутње некуд… сав тај живот који уме да буде истиснут туризмом. Као што се, како чујем, већ десило јадранској обали, где мештани живе негде у залеђу, на обалу дођу да раде, а увече остану само туристи и келнери.
За крај првог дана, опет ми дошло да мало поразмислим о балканском арт декоу. Примерак од прошлог пута је сад већ напустио тај правац, омалтерисан је и изгледа као нормална кућа (а зове се „Вила вортекс“ или тако нешто наученофантастолико), али зато сам саватао ова два. Све је ту. Доле дућан (лево пекар, десно опет један што неће да има излоге него прелепи сва стакла, ваљда се муштерије стиде да буду виђене унутра), горе за издавање. Фасада урађена… донекле – на левој кући цео предњи зид, на десној само око дућана. И опет, нема везе колико се уложи у оригиналност овога или онога, на крају све то пада на неком елементу који је исти као код свих. Јер те године кад се то радило, бољег није било да се купи, па су то куповали сви.
У овом случају, ограда на тераси је од истих цеви као на горепоменутом, и као на тргу у Чачку, и у бар три хотела што знам, и пред банком овде, и као код бар двојице у мојој улици. Сва фасадна врата и сви прозори су урађени од истих белих летава као и што су на било чему другом. У ствари, ево ричем… заричем се да ћу да сфоткам ако негде нађем нова врата на радњи да су другачија. Она помична стакла не бројим у врата, немају шарке.
После смо сели да се, хм, одморимо од пута и пијемо шта смо понели, ону круксовачу. Вечерали остатке пљескавица и још нам претекло, много то велико.