У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.
Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.
У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.
Први пешачки мостић, што би водио до хотела наспрам парка, је заграђен с ове стране, и то изгледа одавно, јер је с друге стране из пукотине у бетону израстао поприличан жбун, или омање дрво, од којег већ не би могло ни да се прође. На фотци ми делује да је мост од лошег челика, поприлично зарђао, кривог пода.
Прођемо уз речицу до краја парка, а отуд се запутимо преко старог бетонског моста код водоводске станице, па узбрдо, уз уређене стазе… које јесу тако фино уређене првих сто метара, а онда већ бива и јако стрмог, и узаног, и чек стани да се надишем. Бивало је да смо правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу. Ал’ стигли смо до неког одличног видиковца, нашкљоцао сам неколико добрих серија, испало материјала за два-три аутокрпа.
Проблем са аутокрпом у природи је што се на крају добија прилично испеглана фотографија, не види се како су улице закривљене. Може само да примети, ко уме, да сенке на левом крају падају са стране, а на десном их скоро ни нема. Збуњивала ме мало она крива линија спрам дрвећа, отприлике у средини. Морао сам да увећам да видим шта је – е, дизалица. Свака многоугла линија ће изгледати као крива ако се издели на довољно ситне делове под тупљим угловима.
Поменути видиковац је чистина, где на троуглу стране од двадесетак метара не расте скоро ништа, го камен и то иде доста стрмо. Док смо се пењали до клупе где ћемо сести и запалити, чуо сам неки звук као да ми је спао поклопац са објектива, или да сам га куцнуо негде. Проверим, све у реду. Тек касније сам укапирао шта је било – носио сам јакну у руци, пресамићену. У џепу су биле наочари, у футроли. Футрола је мека и изнутра глатка. Чуо сам кад су наочари испале и звекнуле о камен. Да сам знао шта је, вероватно бих их нашао, ал’ сам погледом тражио нешто црно и округло, не провидно са жичицама…
Стање око ове фотке је, дакле, следеће: дахћем као пас, али сам сав битан што нисам изгубио поклопац са објектива. Не знам да ми нема наочара, то ћу приметити тек увече. Нисам нагињао фоткалицу, та клупа јесте тако крива, а нагнута је штогод и према напред, што ћу осетити тек два минута касније кад и сам седнем. Тек је пола једанаест, и чини нам се да смо прешли цео километар у даљ и 200м у вис. После ћу погледати на мапу и видети да обе бројке треба поделити бар са четири.
Таман смо завршили цигар, наилазе две госпоје, отприлике како би један мој вршњак рекао, „ма бабетина нека, наше годиште“. Уступамо им клупу и спремамо се да кренемо даље. Питам јесу ли одрасле у брдским крајевима. Јесмо, кажу, како сте знали? Па већ по томе како лако газите узбрдо, ми баш нисмо навикли…
Пошто је гепеес никакав, телефон ми глупав, а мапу сам само одокативно запамтио, не знам тачно где је шта по околини. Мислили смо да се прошетамо до Соко Града. Наилази један, види се већ по томе како рутински гази, зна сваки камен напамет, па се распитамо код њега. Не, није на овом брду, него морате около… ајте за мном, и ја сам кренуо на ту страну.
И кренемо с њим.