Višesatne sedeljke sa Todorovićem i bistrenje svakojakih tema bile su važan deo moje mladosti. Sve to se promenilo njegovim odlaskom u Beograd zbog posla. Druženja su se svela na kraću formu: svake druge nedelje je dolazio u Kragujevac, a ja sam ga željno iščekivao jer bi mi istresao sve novotarije koje su se dešavale u kulturnom životu prestonice. Retko smo se zvali telefonom sem kada su bili u pitanju neki važni dogovori, a njegov konspirativni poziv i rečenica “Baki, nabavio sam ploču koju moraš da čuješ.” učinila je da mi proradi znatiželja jer smo delili slična muzička interesovanja. To “moraš da čuješ” značilo je samo jedno – čeka me neko prijatno iznenađenje.
Par dana posle poziva pojavio se na mojim vratima noseći u rukama album Year of the Cat (1976) Ala Stewarta.
Posle pažljivog zajedničkog preslušavanja lako smo se složili da je u pitanju zaista izuzetan album. A svakim novim slušanjem sve više je rastao u mojim očima. Malo vremena mi je trebalo da počnem da čeprkam po biografiji Stewarta, a i posrećilo mi se u tom trenutku. U Cob Recordsu su nudili Alov dvostruki album koji je pokrivao njegova prva tri albuma po bagatelnoj ceni. Bio je to lep način da za malo novca sklopim potpuniju sliku o ovom muzičaru.
I zbog toga sledi mala digresija.
Nije da se Al Stewart pojavio niotkuda. U njegovoj biografiji se navodi da je još od sredine šezdesetih cirkulisao po londonskim klubovima deleći pozornicu sa nekima od naših dobro poznatih miljenika (Cat Stevens, Bert Jansch, Van Morrison, Roy Harper, Ralph McTell…), a to je jako dobro društvo za sticanje iskustava za jednog dvadesetogodišnjaka. Prvi singl je snimio 1966. godine. Na njemu gitaru svira Jimmy Page. On mu je i otvorio vrata za potpisivanje ugovora za snimanje albuma. Prva četiri koja je objavio su se oslanjala na folk i nisu naišli na neko šire prihvaćanje. Uprkos komercijalnom neuspehu, Stewartova popularnost i kult sledbeništvo su se širili iz albuma u album, ponajviše zahvaljujući njegovom uglavnom instrospektivnom storytellingu. U njegovim pesmama nećete pronaći opšta mesta, patetičnu kuknjavu tipa “O, baby, zašto si me ostavila” ili nešto slično na šta smo navikli – to su priče koje imaju početak i kraj i nose jasnu poruku.
Ako je debi album Bedsitter Images (1967) bio lutanje u formi prezentacije Stewartovih stihova (bogato aranžirana muzika uz orkestar i akustičnu gitaru), već na drugom albumu Love Chronicles (1969) stvari poprimaju drugi tok i postaju ozbiljnije. Pored Jimmyja Pagea, na snimanju su učestvovala i četvorica članova Fairport Conventiona (basista Ashley Hutchings, gitaristi Simon Nicol i Richard Thompson i bubnjar Martin Lamble). Promene i tranzicija iz folk voda ka drugačijim načinima prezentacije pesama nastaviće se, malo po malo, svakim narednim albumom.
Stvari će doći na svoje mesto tek 1975. kada Stewart snima album Modern Times. Album je fenomenalan u svakom pogledu. Na njemu su uspešno spojeni interesantni narativi i zavodljive melodije. Zasluga za prijemčiv, slojevit i lepršav zvuk pripada Alanu Parsonsu, koji je radio produkciju. Album je imao samo jednu manu: nije sadržavao barem jednu hit pesmu koja bi privukla pažnju (ako se ne računa singl sa obećavajućom pesmom “Carol“, koji nije daleko dobacio).
Stvari su se drastično promenile sledeće godine, kada je pesma “Year of the Cat” razbila maler i postala Stewartov zaštitni znak po kojem je publika širom sveta najzad počela da ga prepoznaje. Istoimeni album je licencno objavljen i kod nas i ova pesma se stalno emitovala na radiju. Meni je dozlogrdila, jer sam album nema ni osrednjih trenutaka, a malo ko zna još neku numeru. Još od prvog preslušavanja sa Todorovićem najviše sam voleo onu koja ide pre naslovne, “One Stage Before“.
It seems to me as though I’ve been upon this stage before
And juggled away the night for the same old crowd
These harlequins you see with me, they too have held the floor
As here once again they strut and they fret their hour
I see those half-familiar faces in the second row
Ghost-like with the footlights in their eyes
But where or when we met like this last time I just don’t know
It’s like a chord that rings and never dies
For infinityAnd now these figures in the wings with all their restless tunes
Are waiting for someone to call their names
They walk the backstage corridors and prowl the dressing-rooms
And vanish to specks of light in the picture-frames
But did they move upon the stage a thousand years ago
In some play in Paris or Madrid
And was I there among them then, in some travelling show
And is it all still locked inside my head
For infinityAnd some of you are harmonies to all the notes I play
Although we may not meet still you know me well
While others talk in secret keys and transpose all I say
And nothing I do or try can get through the spell
So one more time we’ll dim the lights and ring the curtain up
And play again like all the times before
But far behind the music you can almost hear the sounds
Of laughter like the waves upon the shores
Of infinity
Ova pesma kroz metafore govori o odnosu muzičara i publike, a sam Stewart u jednom od intervjua navodi da dok je izvodi uvek razmišlja o tome ko je pre njega nastupao na istoj pozornici i o čemu je pevao publici.
Neposredni povod za ovaj tekst je objavljivanje 45th Anniversary Deluxe izdanja albuma Year of the Cat. Prvi disk sadrži remasterizovani album (ne primećujem neku razliku u odnosu na originalni miks, koji i dalje može da posluži za testiranje Hi-Fi opreme), sa bonus pesmom. Na drugom i trećem disku se nalaze snimci sa promotivne turneje (Live at the Paramount Theatre, Seattle), a četvrti disk je 5+1 mix u visokoj rezoluciji.
Na promotivnim koncertima je bilo veoma uzbudljivo, pa pogledajte kako je sve to izgledalo.
Stewartove pesme je, jednostavno, nemoguće ne voleti jer se lepe za uši. Vama ostaje da potražite njegov album Time Passages (1978) koji je onomad doživeo svoje deluxe izdanje. I otkrijete još po neku fenomenalnu pesmu ovog brilijantnog autora.