Funkcioniše li digitalno sećanje?

Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.

Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.

Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?

Dugo sam razmišljao o tom razgovoru. Pokušavao sam da sagledam ključnu tezu iz perspektive ličnog iskustva. Do danas je moja sopstvena digitalna foto-arhiva, da sad ne pominjem ostale sadržaje, premašila volumen od 100.000 fotografija, od čega više od polovine predstavlja tzv. “ozbiljan sadržaj”, onaj kojeg nikako ne bih hteo da se odreknem ili da ga, daleko bilo, izgubim. Ajde-de, postoje rezervne kopije kojekuda po raznim mestima, to je solidno obezbeđeno. Nego – ono drugo: da li se ta arhiva pretvorila, kako reče onaj, u talog? Do tog časa, imao sam dvojak pogled na tu arhivu: onaj stariji deo, koji sam organizovao loše, malo je teže pristupačan; ali, odlazio sam i u te hrpe i relativno brzo pronalazio ono što sam tražio. Onaj noviji deo, od proleća 2012. godine, kad sam kupio svoj prvi DSLR aparat, sređen je daleko solidnije i tu se snalazim gotovo trenutno. Taj sadržaj koristim neuporedivo aktivnije i u raznim kontekstima, što čak ide dotle da ponekad skoknem u fototeku da bih se brzim uvidom u naziv fascikle nekog foto-albuma prisetio kada mi se tačno desilo to i to…

A onda mi je pala na pamet ideja da isprovociram tezu o digitalnom talogu, u koju nisam bio ubeđen, i isprobam je na živom eksperimentu koji ću sprovesti bez nekog naročitog truda, ali sa zaključkom koji bi bio verodostojan. Odlučio sam da napravim virtuelnu izložbu scena i pratećih pričica koje sam sakupio tabanajući kojekuda po svetu sa fotoaparatom u ruci. Istina, ja ni izbliza nisam putovao koliko bih voleo (a tek kako mi je sad, u eri kovida… eh), ali sam dao sve od sebe na svakom putovanju koje sam pohodio da što bolje zabeležim sve što vidim i doživljavam. Posle svega, imam poveliku količinu foto-beleški za koje mislim da bi mogle biti zanimljive i drugima. Što se samog sprovođenja eksperimenta tiče, zamislio sam ga jednostavno: kad god se prisetim nekog događaja sa bilo kog putovanja, treba da (brzo!) iskopam fotku iz arhive, a potom je postavim u stalno rastući album na fejZbuku, uz prateću pričicu dužine jednog ili dva pasusa, što je nekakav domet pažnje prosečnog konzumenta sadržaja na tom mestu. Za eksperiment je bilo važno i to da mogu da ga sprovodim brzo, bez ikakvog opterećivanja, sa tek nekoliko minuta provedenih u nalaženju scene, pripremi, pisanju i objavljivanju priloga; nije smelo da premaši vreme redovne pauze u poslu. Nisam zadao nikakve rokove niti unapred određivao obim: pustio sam da se odvija spontano, a da vremenom dođem do konačnog odgovora na pitanje: da li digitalno sećanje funkcioniše?

I tako je počela ta moja mala parada na fejZbuku, gde se i danas nalazi i povremeno raste album fotografija “Beleške od pre“. U času ovog pisanja, album sadrži 122 fotografije praćene pričicama. Imam već i nekakve beleške za sledeće priloge, oko 35-40 ideja koje u ovom času stoje zabeležene u pripremnom folderu tog projekta bez roka, kraja i konca. U sve i jednom slučaju, fotografiju kojom ću ilustrovati neko prisećanje sam uspevao da pronađem za minut-dva, pa i znatno brže. Nije se desilo nijednom da je digitalno sećanje omanulo.

A šta sam naučio o eksploataciji svog digitalnog sećanja tokom tog laganog projekta, koji inače traje od leta 2017? Zapravo, već sam znao kako će biti, ali tokom tog lova po sećanju prvi put sam artikulisao svoj stav: digitalno sećanje funkcioniše ukoliko imate kontrolu nad njim. Recimo, ako koristite fejZbuk, znate za onu funkciju “Memories“, gde vas sistem podseća na priloge koje ste postavili ili u njima bili prozvani na isti datum prethodnih godina. Ako ste na bilo koji suvisli način organizovali sadržaj na disku ili umete da koristite neki sistem za indeksiranje lokalnog sadržaja, možete tako i sami.

Iskren da budem, u mom slučaju postoji mnogo ozbiljniji problem sa papirnim fotografijama, koje nisu sređene kako treba. Pribavio sam spravu za digitalizaciju negativa, ali… Do sada je nisam iskoristio, jer ne znam gde su mi svi negativi, muko moja.

No, otkud sad da sam rešio da sve to premestim ovde?

Nedavno sam odlučio da udahnem novi život projektu prekopavanja po digitalnom sećanju. Načelna ideja je da prevaziđem temu putovanja i da se pozabavim pričama, nekim dešavanjima kojih se rado setim, pa makar i da su se desila u mom dvorištu. Tako nastaje nova serija priloga u kategoriji koju sam upravo formirao: “Digitalno sećanje“. Tamo će se ubuduće nalaziti svi sadržaji ovog projekta.

Odlučio sam da recikliram sadržaj sa fejZbuka, koristeći to što na blogu mogu da se malo više raspišem i, možda, dodam poneku fotku pride, kako bi priča dobila puniju dimenziju. Glavna fotka će ostati na raspolaganju “iznad crte”, a cela priča će ići u punom prilogu. Klikom na sliku, baš kao i u slučaju svih kolaža ovom prilogu, videćete veću sliku. Koliko često ću objavljivati priloge, ovog časa ne mogu da predvidim.

I to je to: sve rasprave prepuštam slobodnom tumačenju, a vi ste svakako dobrodošli da se priključite temi kroz komentare i utiske.