Prestanite da čitate ovaj znak i uđite

Ovo digitalno sećanje je jedno od najstarijih kojima raspolažem. Boktemazo, pa još sam pušač bio u to vreme…

Pab “The Hat & Feathers“, Kembridž, Engleska, april 2004.

Tri dana pre ovog putovanja, po hitnom postupku sam otkupio “malo jači” fotoaparat od svog prijatelja: znao sam da postupam dobro, godinu dana ranije započeo sam novu praksu arhiviranja svojih iskustava digitalnim fotoaparatom, ali taj prvi mališa nije bio na visini zadatka…

…I tako, zatekoh se na mestu i u prilici u kojoj nisam verovao da ću se zateći: nekoliko slobodnih sati u Kembridžu, između doručka i večere. Zapravo, ta večera, koju je za novinare zakazala PR služba organizatora dešavanja zbog kojeg sam se zatekao tu, bila je i glavni razlog što je taj dan ispao slobodan… Naime, Microsoft je svim učesnicima podelio besplatne karte za voz od Kembridža do stanice King’s Cross u centru Londona, koja je uključivala i celodnevnu propusnicu za Tube. Ali, koji andrak da prvi put u životu odem u London na šest sati – mene London zanima na šest dana, najmanje – i odlučim da provedem dan u šetnji Kembridžom. Taj prelepi gradić nije prestao da me iznenađuje od prvog časa kad sam ga ugledao, počev od činjenice da zapravo i nije bogzna koliko prostorno veći od Mokrina. Drugim rečima, za razliku od Londona, taman sam imao dovoljno vremena…

Ali, kao što Marfi nalaže, a čuvena atlantska klima oblikuje svakog proleća, tog aprilskog dana 2004. bio sam svedok niza smenjivanja četiri sunčana i tri kišna intervala. Ona srednja kiša je bila ozbiljna, izgledalo je da će potrajati (što i jeste), baš i nije bilo zgodno za turističku šetnju. Može biti da sam imao rezervni plan za kišu, da provedem nekoliko sati u velikoj knjižari koju sam uočio, ali bila je nedelja, neradni dan za prodavnice… Kud ću, šta ću, lutajući potpuno bez cilja i plana, iz neke sporedne ulice izbijem na raskrsnicu na kojoj sam ugledao ovo:

Pab “The Hat & Feathers” je bio tačno ono što sam hteo, a da nisam to ni znao da pretočim u jasnu misao. Pročitam ono uputstvo na zidu i odlučim da poslušam: pronađem ulaz, odmah iza ugla. Unutra niz od tri prostorije, atmosfera skoro kućna. U prostoriji levo, to je ova čiji prozor vidite na slici, tri stola za obrok, za jednim sedi neka četvoročlana porodica i ruča. Desno, u srednjoj prostoriji šank; u drugoj prostoriji iza, četvorica oko bilijarskog stola, ali zagledaju ka zidu u mom pravcu. Okrenem glavu i imam šta da vidim: na velikom video bimu, dve fudbalske ekipe oko sudijske trojke na sredini terena, uobičajena ceremonija početka utakmice.

Nisam mogao da poverujem šta mi se dešava: sve je izgledalo kao u nekoj komediji situacije koju, da prostite, samo Englezi i umeju da zakuvaju.

Old Holborn i rizlu sam već kupio, Guinness Draught mi je natočen na šanku, raskomotim se u uglu da odgledam utakmicu. Odavno meni nije do fudbala, ali kad budem pričao kod kuće kako sam proveo nedeljno popodne u Engleskoj… Priceless. I šta sam drugo još mogao da uradim, nego da ovekovečim scenu. To beše “mrtva priroda” kojom sam započeo današnje digitalno sećanje.

Dakako, poluvreme je bilo taman da naručim još jednu pintu ginisa. Gostujući tim je pobedio rezultatom od 0:2, a svega nekoliko minuta pre kraja utakmice, i kiša je stala.

Tek posle kod kuće, moj brat, koji nije odustao od fudbala kao što sam ja to učinio, dobrih 25 godina pre tog popodneva, u momentu je prepoznao troslovne oznake timova na fotki video-bima i još mi ispričao kako su zbog te utakmice mnogi ljubitelji sportskog klađenja tog vikenda besno pocepali svoje tikete na kojima zamalo da ostvare nesvakidašnji dobitak, jer pobeda domaćina te utakmice nije bila dovođena u pitanje. Palo mi je na pamet da je to što sam ja seo da gledam utakmicu, sasvim sigurno, poremetilo ravnotežu u kosmosu, ali uzdržavao sam se da to i izjavim.

Što se mog dobitka tiče, on uopšte nije bio upitan.

(003)