Šta je arhitekta hteo da kaže

I zgrade mogu da budu himere.

Bukurešt, Rumunija, maj 2006.

Nije da nije, volim da vidim neku blesavu pojavu kad putujem, nema veze ako je van konteksta putovanja…

Beše 1. maj 2006. godine, dan kad su u Bukureštu radile sve prodavnice i tržni centri, jer globalizacija podržana metodama neoliberalnog kapitalizama ne zna za ideološku praksu slavljenja rada neradom. Petodnevna turneja stopama Vlada Cepeša AKA grofa Drakule završila se na njegovom grobu u crkvi na ostrvu Snagov i preteklo je samo nekoliko sati da overimo “mali Pariz”.

Zapravo, to je bilo neočekivano: tura koju smo pohodili nije obećavala taj detalj; kasnije sam saznao da turistička agencija koja je specijalizovana za Rumuniju svesno improvizuje poslednje popodne na putu, a upriliči ga na osnovu raspoloživog vremena, koje nije uvek baš isto. Pa eto, stara želja da bar na kratko vidim Bukurešt ispunila mi se preko svake nade tom prilikom.

Na Trgu revolucije u Bukureštu, nadomak onog balkona sa kojeg je Čaušesku poslednji put pogledao u ono što će mu kroz koji dan biti usud, video sam ovu arhitektonsku himeru, ili kako već da nazovem ovo postmodernističko zlodelo. U času susreta na licu mesta, a pogotovo ni u času objavljivanja u stalno rastućem foto-albumu “Beleške od pre” na fejZbuku, nisam imao nikakvu informaciju o istoriji, ideji ili svrsi te zgrade; doduše, nisam se tada ni trudio da je nađem. Pa, rekoh tada, ako neko nešto zna, ne bilo mu zapoveđeno da podeli sa nama. I nisam čekao dugo: osim Đorđa, mog starog drugara (i samuraja Skoja), nađe se poneki arhitekta (ili poneka arhitetka), a ljudi iz te branše brzo reaguju na ovakve pojave.

Ispostavilo se da je to zgrade sedišta Udruženja arhitekata Rumunije.

Ma, znao sam da su neki perverznjaci…

(008)