Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.
А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.
Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.
Е сад, како то извести.
Да га сфоткам крупно, не види се где је, а и није добар угао. Прошли пут је успело, јер сам га сликао из профила, спрам тамне позадине. Сад то не могу, са добрих пет метара испод њега тешко да бих нешто могао да урадим а да буде јасно и где је и шта је. А како год да хватам изрез, или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста, нема приче.
И супротно Капином аксиому („ако ти се не свиђа како је испало, ниси пришао довољно близу“), решим да нема друге него да захватим широко. И добијем ово.
Хугин је то уредно покрпио, јако сам лепо задовољан. Убрљао је само на пар места, и то не тамо где сам очекивао, и не види се баш из прве. Осам снимака (усправних, два реда по четири) и поприличан угао, чак и нешто овог лустера изнад билијарског стола, на који сам се ослонио док сам ово фоткао.
И добро што сам то урадио још у првом сату, јер су одмах затим дошли наки момци и кренули да играју билијар, па бих морао да тражим други ослонац.
Иначе, истом приликом сам снимио и ово, само три усправна снимка… Прво сам хтео да ухватим само тај зрак који пролази кроз дим, а онда ме је сврбело што ми објектив не хвата довољно широко. Што се да средити. Ево, да не пишем засебан чланак и о томе, нема ту шта много да се прича.
Па, до следећег црвеног балона…