Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.
Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.
Ta odbrana je mršava, jer ne mogu ili ne želim da pred vas stavim bilo kakav dokaz za svoju arogantnu tvrdnju, ali nešto mi govori da ćete mi verovati na reč. Da nije tako, ne biste ni pročitali ovu rečenicu. To nas u neku ruku čini zaverenicima: prošlo je vreme kada je bilo šta moglo da se objasni lako. A da dodajemo teška objašnjenja u već prekomplikovan svet, stvarno nema smisla.
Da ne bi sve bilo mračno, neka se pobrine muzika iz dežurne liste:
Pa onda, neka nam je srećan rođendan. Neka bude bolje ako može, mada bi bilo bolje da ne čekate da se namesti, nego da to bolje sačinite sami. Ako je potrebno da objašnjavamo koji su legitimni načini za to, džaba smo krečili.
Ma, znaćete vi.