U daljini čujem glasove kojima se nekoliko osoba koordiniše oko prebacivanja tela (mog) s jednog krevet na drugi. Tresem se od hladnoće. Ne sećam se da mi je ikad u životu bilo ovako hladno.
Pokušavam, ali ne uspevam da otvorim oči i da vidim šta je uzrok tolike hladnoće. Osećam da mi se ruke i noge tresu k’o lude u pokušaju da se same zagreju. Ne mogu da ih kontrolišem, da ih smirim. Sve deluje kao još jedan epi-napad. „Zima. Zima!“ je jedino što mogu da formulišem, mada mi je početna ideja bila da izgovorim kompleksniju rečenicu; nema kod mene jednostavnih stvari.
Čujem nečiji glas kako dovikuje „Donesite ćebe!“. Prepoznajem doktorov glas:
„Borise?“
„M?“, odgovaram.
„Si dobro?“
„M-h-m“, nemam i ne mogu šta više na to da dodam. Što bih i dodavao. Čudi me šta će mu to pitanje. Zašto ne bih bio dobro? Ovo je samo jedan epi-napad, trebalo bi da počnem da se navikavam na njih.
„Kako se prezivaš?“
„Mmmmmm…mmmm“, odgovaram da jasnije i preciznije ne može. Bar ja ne mogu.
„Dobar si mi ti. Vidimo se posle.“
Nastavite sa čitanjem… “D32.0 Next track”