Povratkom u sobu nisam dobio ono što sam očekivao, pa okruženje jeste postalo prijatnije (bar imaš OGROMAN prozor na tri metra od sebe, pa znaš kad je dan, a kad nije), ali nisam mogao, niti smeo da mrdnem iz kreveta. Hebiga, ako ne mogu ništa u svemu ovome da promenim, onda ću bar da probam da uživam. Ostao sam živ. Za sada.
Dođoše dve medicinske sestre kod cimera i koordinisano mu skidaju dren, „instalaciju“ na koži lobanje koja služi da ukloni krv i tečnosti iz rane. Odnose mu staklenu bočicu u kojoj je skupljan višak fluida. Da li se taj višak fluida odlaže kao komunalni otpad, a staklo pere i propušta kroz gama-zrake kako bi se pripremilo za sledećeg pacijenta? Cimer im postavlja neka pitanja u želji da bolje shvati svoju situaciju. Prepoznajem bosanski naglasak, koji sve ovo vreme nisam prepoznavao. Ili nisamm mnogo slušao, ili on nije mnogo pričao. Ipak mu prepoznajem otok na levom očnom kapku ispod ćelavog dela glave i reza kojeg ima. Pipam moje desno oko, s kojim imam opisan problem još od jučerašnjeg buđenja iz anestezije. Otoka nema. Pod prstima deluje OK. Masno i lepljivo, ali bez otoka.