Najveća iznenađenja dolaze kada ih najmanje očekujete. I to od veterana za koje mislite da su odavno odsvirali svoje.
Ono što zajednički proživljavamo poslednjih nekoliko godina uticalo je i na muzičku industriju. Sve je manje zaista velikih albuma, hiperprodukcija svega i svačega nas sve više čini površnima, a tu i tamo bljesne po koje zanimljivo izdanje na koje, najčešće, slučajno naletimo. Ili po preporuci. Da mi je neko rekao da ću proteklih šest meseci najčešće slušati grupu koja je započela sa radom još davne 1965. godine, mislio bih da me zavitlava. No, desilo se upravo tako.
Орах и кућа су никли некако заједно. С тим што је једно време орах растао брже, добра је ту земља.
Испочетка су била три ораха, небеског порекла. У крају око надвожњака и аутобуске постоји ендемско јато врана, које се само мало помери кад негде посеку дрворед – увек у међувремену нешто дивље израсте у близини – и свако пре подне се разиђу у стрелце и поподне се враћају. И тако испусте нешто ораха на наш плацић (како су га деца звала), и три никну. Отприлике 1984. или наредне године.
Један је страдао брзо, други смо заградили блоковима кад смо их истоварали с камиона, да му направимо заветрину против кошаве. Заветрину су искористили комшијини зидари, одсекли га и запалили ватрицу. Остао је трећи, покривен најлоном и непримећен.
Сад ми ту фали добра фотка, ал’ наравно да је немам: остао је буквално непримећен. Прва фотка где се види цео је тек из 1996 или 1997. Тад је кућа, ака Скадар на Бојани, била увелико разгажена, уселили смо се четири године пре тога. Жбун са жутим ружама је био други по величини – онај главни, са око 400 цветова, је десно, ван кадра.
Гледам ову фотку и чешкам се по глави… она даља грана је окренута на запад. Како је то успело да на крају гледа на југ-југозапад? А овамо, орах тврдо дрво.
Уф, сад сам се изофирао да ово има и крај. Па има. Ал’ ајд полако.
Nije lako pogledati u ogledalo kada prođe mnogo vremena od prethodnog gledanja. Ume da zaboli. Ali, tako je to: istina uvek boli kada niste spremni na nju, bio rođendan ili ne bio.
Pa sad, ako dvanaesti rođendan nije predznak ulaska u zrelo doba, onda bi možda trebalo da se zamislimo nad sudbinom Suštine pasijansa.
Опет имам више приче него фотака, ал’ можда и не, зависи како ме повуче прича.
Елем, тог 25. маја 2018. предвече се нађем у граду као дежурни фотограф. Јер IV4, комшијско одељење, држи редован пролећни састанак. Остало им нешто пара од јесенас, па ајд да се потроши. И, пригодно, баш пада на некадашњи Дан младости. Мислио сам да одем пешке, ал’ је било баш спарно, горе него у Вирџинији, па сам узео такси од бусодрома, све рачунајући да ће до 19:00 да ми се одлепи кошуља. Сретнем одмах део друштва, те одем с њима до где је некад био Пролетер, где смо се некад састајали после часова (прекрштено је бар трипут отад, мада је и даље иста фирма – тамо купујем, све чиста кожа а није нека скупоћа), а тамо већ чекају Јозда, Жуца, Јасмина, Владимира, Влада и још неки. Отчекамо академских петнаест минута, па одемо до хотела да видимо ради ли им башта, јок, па преко до општине да видимо ради ли градска башта, јок. Закључимо да треба да постоји неко градско тело које би чувало места од културног значаја, као што су штрафта, хотел Централ (који је многи директор напустио ногама напред, срчка ин флагранти) и још нека.
Завршимо у кафеу Бриџ (јес, на енглеском), где сам никад не бих ушао, избегавам то што се зове на енглеском. Не ваља вам мој језик, не ваљате ви мени. А проблем са петнаесторо у кафићу је што имају те округле сточиће па их је немогуће спојити, него смо направили олимпијске кругове, а после додали и шести. Нисмо их скроз саставили у средини па се туда увлачио келнер.
Ha, naslednik još ne zna koja srpska reč ima dva slova n jedno do drugog. A tek tri. 😛
Nije li Milovan Vitezović još onomad rekao da je umni rad fizički neizdrživ? Naslednik je po tom pitanju reprezentativan primerak mladih naraštaja. Dostizanje dovoljno potrebno visokog nivoa koncentracije predsavlja veliki napor. A još to onda treba i održati. Naročito u periodu kad te za koji dan čeka završni ispit iz maternjeg jezika. A onda ti u sobu uleti nestrpljivi otac s nekom trulom forom, koja je samo njemu smešna. Utorkom. Ne baš svakog utorka.
