Испочетка су била три ораха, небеског порекла. У крају око надвожњака и аутобуске постоји ендемско јато врана, које се само мало помери кад негде посеку дрворед – увек у међувремену нешто дивље израсте у близини – и свако пре подне се разиђу у стрелце и поподне се враћају. И тако испусте нешто ораха на наш плацић (како су га деца звала), и три никну. Отприлике 1984. или наредне године.
Један је страдао брзо, други смо заградили блоковима кад смо их истоварали с камиона, да му направимо заветрину против кошаве. Заветрину су искористили комшијини зидари, одсекли га и запалили ватрицу. Остао је трећи, покривен најлоном и непримећен.
Сад ми ту фали добра фотка, ал’ наравно да је немам: остао је буквално непримећен. Прва фотка где се види цео је тек из 1996 или 1997. Тад је кућа, ака Скадар на Бојани, била увелико разгажена, уселили смо се четири године пре тога. Жбун са жутим ружама је био други по величини – онај главни, са око 400 цветова, је десно, ван кадра.
Гледам ову фотку и чешкам се по глави… она даља грана је окренута на запад. Како је то успело да на крају гледа на југ-југозапад? А овамо, орах тврдо дрво.
Уф, сад сам се изофирао да ово има и крај. Па има. Ал’ ајд полако.
Следећа фотка је тек из 1998. или чак и наредне. Штогод стрешена, ал’ документима се у зубе не гледа. Изгледа да му је годило што је септичка јама два метра од њега, па је вукао воду и шта већ одатле, и лепо растао.
Чудо је што је уопште и опстао. Док је био тањи од држаље за лопату, ту је још било градилиште, неограђено, и клинци из већ довршених кућа у комшилуку би често одломили по прут са њега. Кажу да тако рањено дрво реагује убрзаним растом, проради алгоритам за самоодржање, шта ли. Кад смо 1992. направили ограду, ваљда се осоколио што га сад више нико не дира, и кренуо да расте.
А гле, комшиницина гаража сад има и кров. Па не може гола бетонска плоча да опстане овде, то зими треба да издржи и -30°, а лети и +40°, мора негде да пукне. Што јој се после десило са том терасом, више година касније. Плоча се само стропоштала једном, срећом никог није било под њом. Сад има обичне стубове и кров.
Некако се само од себе удесило да он буде међаш. До њега је двориште, иза њега башта – ту је повремено растао лук, јагоде, парадајз, шта нам је већ падало на ум.
А онда следи десетак година кад нисмо били ту. Одосмо у гастарбајтере, орах остао да чува авлију.