Септембра је након подугачке суше наишло неколико добрих киша. Седамнаестог је чак ударила некаква олуја, дувало је и падало, омањи смак света. Страдао је понеки цреп, одлетела канта за ђубре, а докачила је делом и орах. Она грана која је некад показивала на запад, сад већ мало окренута улево, се преломила и пала на јужну страну. Наслонила се на кајсију а даљим крајем чак и на комшијину терасу. То је око десет метара.
Ово је снимљено целу недељу касније, кад сам донео тестеру са баште и кренуо да то исечем и склоним. Није било лако, орах је тврдо дрво, а овако свеже је још пуно воде и поприлично тешко. Зато сам и одлагао толико, док смислим како да ово изведем а да притом не искривим ограду, не поломим комшији ништа и не повредим се. Не види се баш са фотке, али тај камперски сточић је био једина штета, изломила се плоча и искривио алуминијумски оквир, уопште га нисам приметио па га нисам склонио.
Већ код тог почетног реза сам видео колико је ово незгодно, јер је тешко и притом се скроз повинује тежи, пада куда хоће. Имао сам среће, или интуиције, па кад се грана одвојила од стабла, нити је повукла тестеру за собом, нити ју је прикљештила, нити је нашла моју ногу. Одлично… а сад памет у главу и не ослањај се на срећу, урадила је своје за данас.
Одем да скувам кафу, изнесем је напоље, седнем и гледам, гледам, и… ајд полако. Завршим цигарету, и засечем тако наслоњену грану на метар ипо од првог реза, одозго, до пола, па извучем тестеру. А сад одоздо. Замало добро, али не довољно добро, јер се напросто спојило тамо где је сечено, једва сам извукао тестеру. Но, овај антипедагошки (од дебљег ка тањем) приступ је ипак олакшао проблем, најдебљи део је избачен из игре, после ће бити све лакше.
Онда сам се извештио. Одсекао бих тако до пола одозго, па ту уметнуо неко пљоснато парче, те би то држало да ми се рез опет не затвори кад просечем одоздо. Након два таква реза, остатак је ишао лако. Ова једна грана је имала читав кубни метар свог грања, што сам после имао три дана посла да исечем за ложење. Испало је да то ни сад, ево пет година касније, нисам изложио јер смо два месеца касније прешли на земни гас и отад се тим грејемо. Чврсто гориво само кад ноћу буде испод -10°.
На крају сам одсекао патрљак, да се у њему не скупља вода, буђ и црвоточина. Пресек је испао поприличан, нешто као овећа палачинка. Гледао сам да исечем и било какве нездраве делове, ту је пукло, ту је слабо, и стварно сам их и нашао. Запатио је неку трулеж у пазуху гране, наравно да ће ту да се ломи. Тај рез је остао чист, али смо отад имали на уму да то не мора да је било једино болесно место.
Гљива која је расла на кори, баш ту под најдебљим крајем гране, је била већ величине песнице. Друга је расла на отприлике истој висини са северозападне стране, можда нешто мања. Десило се да сам баш на њу наслонио ашов, кад смо чистили двориште. Наредног пролећа нисам могао да га одвојим, гљива је обрасла око држаља, а тврда је невероватно, морао сам ситнозубом тестером да одсечем да бих дошао до ашова.