Мало даље низ улицу има неки чича који то ради полако, ручном тестером, па нек му траје и две недеље, нема везе. И сретнемо га и договоримо се.
И стварно је трајало две недеље. Док нисмо скапирали да чича неће доћи, заборавио ваљда. Неће ваљати, примиче се зима, шта ако дуне нека ваљана кошава и собали орах, биће штете. Добро, не би нико страдао, не мувамо се по авлији кад тако дува.
Онда нађемо неког тестераша док је обарао неко дрво у улици, и кажемо му да сврати. Дође он, погледа, каже у петак. У четвртак, међутим, јави се да пита јел може сада, указала му се рупа у распореду. Може, може одмах.
И дође он са женом и три-четири моторне тестере разних величина, те канистером са ваљда 15 литара горива. Мислио сам да сам не знам како опремљен са склопивом лотром од шест метара, ал’ овај ме шије, мора да има девет. Професионалац.
Ајде што је опремљен, него што за минут тачно види где коју грану да засече, на коју ће страну да падне да је пусти, а на коју ако је веже ужетом да се окачи о лотру кад буде падала. Није да не бих то сам умео, исто свирам у моторну тестеру (ону са електромотором), али бих морао да меркам и планирам десетак минута по резу. Он је то срезао за цигло два сата. Истина, није сецкао за ложење, то могу и сам, него на комаде до два метра, ал’ све су сложили на једну гомилу, није било грања по целом дворишту, ништа није поломљено около, ма професионалац.
Онда жена му рече да јесте професионалац, ово му је више хоби, стварни посао му је да… меси бурек. Ал’ то је ноћу, па стиже ово преко дана. Свака част, мајсторе.
То је било 25. новембра. Негде баш за свети двајздевети, или ту негде, дуне таква кошава да би орах јамачно пао. Провукли смо се у последњем тренутку. На најдебљем пресеку је било скоро пола здравог дрвета, остало је било каша, влажна и мека. Оно из државе Данске.
Две недеље смо скупљали грање, кад време дозволи, садевали га и носили у подрум. Остану ми трупци и дебље грање. Извадим тестеру, и видим да од ње леба нема, туп је ланац, грррр… Истина, купио сам ону машиницу за оштрење, коштала колико два ланца или колико наплаћују за оштрење једног, ал’ нисам је ни отворио, никад није тренутак. Одем, купим нов ланац, монтирам, затегнем, пресечем једном, одлично, засечем други пут, кррр… оде пренос. Умело је то да крчи и раније, ал’ је радило. Сад готово, мотор ради, ланац се не миче. Гррррр(2)…
Сутрадан, шта ћу, купим нову тестеру. Овог пута не моторну него на бензин. Класични двотакташ, мислим се, ал’ јок, деран у дућану каже да сад има ово ново уље, не меша се више 40:1 него 50:1 али зато траје месец и ситно, и после тога не препоручују да се тај бензин користи. А супер, ако нешто претекне иде за тример, тај једе све. Начиним два три реза, аха, пали, иде. Утом буде и мрак. Па онда падне снег. И отопи се. И није прошао ни цео месец, укаже се опет онако суво и мирно поподне, те креснем нову моторку и исечем све за пола сата. Трулеж се, бар најгори делови, лепо види на пресеку лево.
Док сам ово још и исцепао и бацио у подрум, прошао је скоро и јануар. Спремали смо се за зиму, ево само што није почела.
Од ораха је остао пањ, стоји тестера на њему на овој фотци, који је после унучићима служио као додатни сточић за играње. Подрум је пун цепаница, сад већ скроз сувих, и још кубик грања пред подрумским прозором, који чека на излагање. Кад ћемо то све изложити, ко зна, грејемо се на гас, дрва само кад загуди. Прошле зиме су била само четири таква гудачка дана, видећемо ову зиму.
Није ту крај, јер можда ћу једног дана урадити нешто са оним неисцепаним комадима, оставио сам неколико, ораховина је то. Али то већ, пардон, још није историја.