Заправо и није капија, ово су стражња врата од комшијине баште. Комшија има четвороструки плац, па излази на две улице.
Ово сам снимио кроз кровни прозор, дугом цеви, октобра 2014. Има жутог лишћа по земљи, али некако се посрећило да ове пузавице и остало дрвеће што је у кадру остану зелени до тог дана. Полако, има дана, до краја новембра ће то све бити голо.
Нисам неки капијолог, ал’ и овако видим како је мајстор морао да се довија. Прво, лук одозго. За украс? Па, лепо изгледа, могла је ту и нека пречка да дође али је овако лепше. У ствари није за украс, него држи растојање. Ови стубови су пободени у црницу банатску, и нека су у подземном делу заливени бетоном, то никад није довољно. Вода нађе пут, нешто ће да се накриви на неку страну и врата на крају или не могу да се отворе или да се затворе.
Ал’ није то све.
Чему ти кругови? Зар није могла та плетена жица да попуни цео оквир? Могла је, да је плетиља примала наруџбине, ал’ ово је индустријска мрежа, производи се у две-три стандардне висине, а са тим како се ко снађе. А да се окрене за прав угао? Е, онда мора да се баци пола, ширина оквира је за толико мања од висине жице… Зато, оквир према висини мреже, а одозго „ће метемо некаке фрцокле, ће лепо д’изгледа“… Чим има то д са апострофом, одмах звучи отмено…
Осим што је можда и изгледало отмено док је било ново, пре тридесетак година. Кад је последњи пут навраћала лименка са фарбом. Није много ни зарђало. Штавише, могу да посведочим, уђем ја туда једном-двапут годишње, не шкрипи кад се отвара. Ако су зарђали лук и стубови, шарке нису. Подмазује то комшија.
Са фотографске стране ми се свиђа светло, ваљда сам зато и шкљоцнуо у четири поподне, што почетком октобра још није златни сат, али је близу, и сенке су већ подубоке. Кад већ напуним кадар зеленишем, бар да буде ушушкано, ми тако волимо.