Кад сам оно рекао да се из оне једне песме намножило наследника, имао сам пре свега у виду Тешку индустрију, али за њу бих морао мало да размислим шта да мислим, о том потом.
О овима знам још мање, ал’ ова ствар ми је занавек на плеј листи.
Већ у прва три коментара испод песме има више о групи него што сам досад знао. И како се зове певач, и да је после отишао у, гле, баш Тешку индустрију, да замени Вајту кад је овај кренуо соло.
И то је све.
Тј и није баш све. У том међупериоду, од јесени 1974. до појаве панка, кад су хероји били уморни и већ под поприличним притиском трговаца, кад су кренули да их лицкају и претварају у стадионске атракције, баш се код нас нашло неколико бендова који су се томе одупирали и терали своје. И док су остали „осавремењивали звук“, „ишли у корак са временом“ и налазили друге еуфемизме политички кориговане изразе за „радимо шта су нам рекли да се продаје“, ови су… радили.
И тако се десило да ако и не знам шта су Чикаго (или Шикаго, зависи на кога натрчите) или Цепелини радили 1976., и ваљда ништа њихово из тих година немам, ових неколико бисера, од бенда о коме појма немам, остаје заковано за моје плејлисте. Мало ли је.