Da, znam: iznenađeni ste što uopšte vidite neki novi sadržaj na Suštini pasijansa. Prepustili smo blog zubu vremena, sve pokušavajući da prepoznamo postoji li valjano opravdanje da ga održimo u životu. I da ne poverujete, takve razloge uvek bez problema nađemo. Ćeraćemo se još, što bi ono rekli stari Etrurci.
A šta to bi do sada? Ne mogu da pričam u ime svojih dragih prijatelja i saradnika, čestitih samuraja Skoja. Moje poverenje u svakog od njih nije ni za mrvicu manje nego u času kada sam ih pozvao ovamo. Isto tako, njihovi razlozi za tišinu… Pardon – njihovi razlozi za ćutnju jednako su snažni i ja to uvažavam u potpunosti. Zato mogu da pričam samo u svoje ime.
Kada bih vam pričao sve od početka, trajalo bi predugo, teksta bi bilo više nego što biste hteli da pročitate (već ga ima), a ne bih postigao ništa. Umesto toga, uposliću Suštinu pasijansa kao sredstvo koje će mi pomoći da rešim jedan ozbiljan rebus. Počeću jednom fotografijom, načinjenom veče uoči ovog objavljivanja:
Ovo što vidite na slici je enterijer kuće koju smo Jasna i ja nazvali Albertina.