Kažu da kod ljudi postoje samo dva prirodna straha, a ostali su stečeni: to su strah od visine i strah od iznenadnog glasnog zvuka. Za zvuk ne bih znao da kažem, ali moj strah od visine je, izgleda, i naknadno razvijen: kad sam bio mali, starije je silno zabavljalo to što se ja sav zgrčim, prestanem da dišem i napravim kiselu grimasu kada me podignu iznad glave. To je u meni ostalo zauvek i jedini način da se borim protiv toga jeste krupan ulog racionalne analize: ova ograda je čvrsta, ovo staklo je neprobojno, ovaj avion je pouzdan…
Međutim, ponekad pobede želja za adrenalinskim udarom i sklonost da fotografišem sa visine kad god se ukaže prilika. Kada je onaj balon iz četvrtog kvadrata poleteo, bilo je to novo, neverovatno iskustvo. Nekoliko fotki sa tog leta koji je trajao 37 minuta danas su mi među najdražim; ovo je jedna od njih.
Pakovao sam do sada ovu scenu na više načina: možda najuspešniji derivat beše obrada prenaglašene boje i kontrasta, sa zamućivanjem gornje i donje zone, tako da je na kraju ispalo kao da sam gledao u maketu diorame i slikao je makro objektivom. Ovog puta me je zanimalo da li je moguće da funkcioniše “poremećen ugao” perspektive, da li pogled sa zida može da dočara dubinu koja se pruža pogledom nadole. Nemam predstavu šta ću dobiti; zasad sam zadovoljan time što sepija funkcioniše, a isecanje u kvadrat je, očigledno, sasvim uspešno, najpre zahvaljujući komplementu dijagonala.
Potraga se nastavlja: pregledao sam tek oko 15% svoje DSLR arhive.