Ne mogu ja bez ravne linije horizonta, a lako mi je i da se sprijateljim sa ponekim drvetom. Šetajući po ataru, što poslednjih godina činim retko, naročito mi privlače pažnju usamljena drveta koja tu stoje da bi pružila dragocenu senku seljaku kada zvezda upeče visoko, a daleko je da se ide kući radi odmora. Vrednost te senke razumeju samo oni koje je ta senka spasila barem jednom: teško je to pretočiti u reči, a da ne zazvuči patetično.
Može se govoriti i o načinu podele ljudi na one koji su skloni sadnji drveća i one koji vole da vade drveće. Duga je to i neprijatna priča; silom prilika sam morao da vadim neka drveta u Albertini, ali već sam zasadio nova i stigao na pozitivan saldo (i nisam završio sa tim; glavno tek sleduje). Imam nekakav poriv da rešenje fotografije u velikom kvadratu na zidu nasuprot ulaznih vrata u Albertini sadrži istaknuto drvo. Možda ovako nešto, ne znam. Bio bih čak spreman da sačekam miholjsko leto, kada je svetlo u Banatu apsolutno najlepše, pa da krenem u atar u potragu za scenom nalik ovoj. Elem, sve češće mi pada na pamet da bi rešenje ovog problema trebalo da potražim šetajući, a ne kopajući po foto-arhivi…
Poslednja reč nije još rečena.