Tačno ne znam odakle bih pre počeo. Možda je najbolje hronološki, u crticama.
U početku beše tama nad bezd…. A, ne to. U početku sam bio fasciniran šta se sve može uz pomoć DSLR fotoaparata, pa sam nekako posledično bio opsednut i nekakvim silnim tehnikama obrade. Nema šta nisam isprobavao, čak sam prošao kroz onu strašnu fazu kada sam bio uveren da više obrade proizvodi bolji rezultat; srećom, nije to dugo trajalo. Jedna od takvih smicalica beše i konverzija iz boje u monohromatsku scenu, ali uz izolovanje jedne boje koja ostaje u sceni, “iskačući” iz slike. Ne mislim da je to mnogo pametna tehnika, štaviše to mi liči na svesno prizivanje želje za kičom. A pošto se kičom bavimo samo u drugim kontekstima, mahom u petparačkim racionalizacijama, to je ostavljeno kao tema za izbegavanje. I doista, nisam se tom tehnikom više bavio posle prvog leta svoje DSLR manije.
Drugi problem je u tome što sam ja u neka rana doba rešio da napravim totalnu arhivu svojih fotografija, pride je gurajući na mesto gde to može da se pregleda onlajn. Čestita namera, no put do pakla je popločan dobrim namerama i ja sma na tom putu često. Doista, ta gomila na flickru je dobro poslužila u nekim prilikama. Nego ja nisam pravio selekcije, već “sve za sve” – to je prosto hronološki organizovano skladište, gde se vide i neke stare greške koje služe za podsećanje kako nešto ne bi trebalo raditi.
A onda skok od dobrih deset godina, gde moj arhiteča nabode (k’o prstom u …) baš ovu sliku u mojoj onlajn arhivi i baš nju turi u onaj nesrećni kvadrat dok je renderovao rešenje prostora u Albertini. Šta sam ja tada znao na početku: dok sam ja te rendere prihvatio kao koncept, on je razumeo da sam ih ja prihvatio kao rešenje. Sa sve kvadratnim oblikom, ama sa sve čičkovima. Pa, jebote…
Mislio sam da raskantam tu temu, ali nije išlo. Stvar se prvi put otela kontroli kada je moja gospođa prvi put prokomentarisala “šta se toliko trudiš da nađeš sliku, što ne uzmeš one [arhitečine] čičkove?”. Odmahnuo sam rukom, odbrojao sam sto puta do sto i uspeo da se smirim bez rasprave.
Sad tu napokon sledi nešto što može da se uporedi sa kratkim esejom “Đavo perverznosti” Edgara Alana Poa. Ne znam da li ste bili u prilici da pročitate to štivo: reč je o analizi toka misli čoveka koji stoji na ivici provalije, opčinjen slikom bezdana pred sobom… Potražite, neće vam biti žao.
…I napokon, evo me gde priznajem da sam smlaćen ovim talasom vrućine. Teško podnosim bilo koju temperaturu veću od običnog sunčanog oktobarskog dana, a kamoli ovu omorinu. Stotinu briga me stislo, ovaj izbor kvadratne fotografije svakao nije ni najveća ni najvažnija, ali me već tri dana progoni misao o tim prokletim čičkovima. I nemam kud, nego da ih uvrstim u ovu kolekciju, jer zapravo ovo je prapočetak problema. Pa ako treba, i da skačem u provaliju.
Praštajte ako možete. Komentarišite ako hoćete.