Na današnji dan pre tačno 49 godina, objavljen je album “Please, Please Me”, prvi album liverpulske četvorke. Bio je to početak jedne od najvećih priča rock’n’rolla.
O grupi The Beatles sve je već rečeno mnogo puta. Možda bi neko mogao da iscedi još poneki opskurni podatak, ali bi postojalo veliko pitanje verodostojnosti. Tek, nakon što je u periodu 1995-1996. izašla serija od tri dupla CD-a The Beatles Anthology, znam oda je i u muzičkom smislu upaljeno i poslednje svetlo na poslednji ugao tog magičnog opusa.
A kako je počelo?
Da baš ne idemo čak u 1959. godinu kad su petorica balavaca otišli u Hamburg da po američkim klubovima sviraju muziku po uzoru na ono što su radili Buddy Holly i The Crickets, Chuck Berry i Carl Perkins. I baš da ne pominjemo prateću grupu Tonnyja Sheridana u proleće 1962. godine: važan čas je onaj kada je za grupu čuo i potom je u leto 1962. potražio vlasnik lokalne prodavnice ploča iz Liverpula. Brian Epstein je verovao u mladiće koji su energično svirali, a već imali i četiri svoje pesmice, za svaki slučaj, ako se neka od kompanija zainteresuje za njih.
“Gitarističke grupe su prevaziđene, gospodine Epštajn”, reče predstavnik kompanije Decca, najveći luzer u istoriji diskografske industrije, kada je pokazao vrata novom menadžeru grupe. George Martin, nezavisni izvršni producent kompanije EMI nije bio toliko glup: priveo je Bitlse oznaci EMI Parlophone. Prvi singl “Love Me Do“, objavljen početkom oktobra 1962, dospeo je među top 20 (tačnije, na 17. mesto UK liste) i tim plasmanom prevazišao očekivanja. Hitno je urađen još jedan singl: “Please, Please Me” je izašao krajem novembra 1962 i desilo se ono što je tačno predvideo samo George Martin: potpuni uspeh. Pesma je dospela na drugo mesto britanske top-liste posle samo dve nedelje, a Melody Maker je stavio singl kao prvi na svojoj top-listi početkom februara. Tog trenutka, sva vrata grupi The Beatles su bila otvorena zauvek. Stand-by za veliki projekat je skinut: došlo je vreme za kompletiranje materijala za prvi album. Studijske sesije za preostalih deset numera su održane tokom dva dana u februaru 1963.
Album Please, Please Me je objavljen 22. marta 1963. i momentalno je postigao takav komercijalni uspeh da su svi bili iznenađeni – uključujući i četvoricu još uvek zbunjenih mladića. No, ako su bili zbunjeni, nisu bili lenji. Svi su primetili nešto neobično: autorske pesme na rock’n’roll albumu britanskog benda! Osam od četrnaest! Za to doba, prosto nepojmljivo! Bio je to znak da postoji neverovatno visok kreativni potencijal autorskog dueta Lennon-McCartney. Bila je to jedna od prvih pravih diskografskih formula Ostrva.
Obratite pažnju na četvorokanalno snimanje u ovoj numeri; ono danas zvuyči pomalo naivno, ali za one prilike je bilo veoma posebno. Takođe, primetite da je ovo mashup – to je snimak sa ploče, a video apis je sa nastupa u Ed Sullivan Show na američkoj nacionalnoj televiziji. Nije toliko bitno zbog tehnike, nego uočite koliko je usklađeno: tada se nije smelo imrovizovati na televiziji…
Ako je uspeh albuma Please, Please Me bio nalik kamenu ispaljenom iz jake praćke, onda je taj kamen pao veoma daleko: tek je album Revolver (1966) doneo neke ključne pomake u kreativnom delovanju grupe. I dalje, svaki album je bio veoma poseban, ali to je neka druga priča. Nego, šest UK albuma počev od Please Please Me zaključno sa Rubber Soul – za samo 32 meseca! I da ne zaboravimo dva filma u tom periodu… Dakle: Please, Please Me, With the Beatles, A Hard Day’s Night, Beatles for Sale, Help!, Rubber Soul – bio je to neverovatan niz albuma krcatih hitovima i aranžmanima kakve rock’n’roll do tada nije zabeležio. Postojala je još jedna i samo jedna grupa koja je napravila tako nešto: The Beach Boys. Ali, i to je neka druga priča.
Mnogo puta sam u novinskim člancima i knjigama zaticao rasprave o Bitlsima na temu “šta bi bilo da je bilo” – i većina njih se tiče vremena oko prvog albuma grupe. Mnogi se slažu, a ja se pridružujem, da je to bilo strahovito krhko vreme, te da za uspeh grupe ipak nisu zaslužni raskošni talenti Lennona i McCartneya kao autora, te cele grupe kao izvođača zbog kojih su klinke padale u nesvest. Neverovatna vera Brajana Epštajna i zrno sreće koje je dovelo Bitlse Džordžu Martinu – to su pravi predlošci početnog uspeha Velike Četvorke. Mašinerija je odradila svoje. A sve ostalo, uključujući ono što je ostalo, to je rock’n’roll.
$#$
da za uspeh grupe ipak nisu zaslužni raskošni talenti Lennona i McCartneya kao autora
Moram da polemišem. Takva količina lepih melodija koje su njih dvojica bili sposobni da ispaljuju nije mogla da ne uspe u ovom ili onom obliku. Jer lepe melodije uvek uspevaju. Dosadan dokaz je ABBA. Zanimljiv dokaz je Queen. Ili David Bowie.
Biće da sam se trapavo izrazio.
Talenti o kojima pričam jesu ključ sjajne muzike – uz posvećen rad (da odmah pokrijemo Queen i Bowiea – ono je bio najpre veliki rad!). Nego, taj talenat ne bi bio dovoljan sam po sebi da se Bitlsi onako furiozno vinu u stratosferu. A tek dalje odatle, inercija i potražnja su učinili svoje.
Ako je bilo verovati izveštajima, ritam prodaje nosača zvuka grupe nije opao raspadom grupe; tiraži su spali globalno, kad i svima drugima, pojavom formata koji se distribuiraju putem Interneta. Kad se katalog Bitlsa pojavio na iTunes pre, beše li, tek dve godine, tiraž prodaje je postao rekordan u roku od odmah.
Interesovanje za Bitlse ne jenjava.