Tako mi nešto došlo… Prisetio sam se kako je Ana upoznala ovu pesmu dok je još bila u maminom stomaku, pa posle godinama burno reagovala kad god je čuje opet.
Pojačajte slobodno, ovo valja slušati glasno.
Ili, još bolje, ako negde u kući imate HiFi verziju ove numere, poslušajte nju. Malčice jeze nije na odmet, a red je da obavite prolećno produvavanje ušiju, ako još niste.
Nakožila mi se ježa.
Тако се то ради… пре неких девет година сам пуштао један такав снимак (иста песма, иста екипа, исто уживо) неком колеги тамо… и зауставио ме, каже ово не може овако. Довукао неке додатне звучнике, закачио за лептоп, пустио испочетка. Е, сад може, каже.
Domaćine, sećaš li se jesu li onomad u Steva centru lupali i profesor Zverko i onaj slikar iz Herceg Novog kao spešl gest star ili samo prof. Tavitjan? Maločas zaređah četiri verzije, prvobitnu sa Dragoljubom na “Live in NYC”, ovu, pa varijantu sa Adolfom i na kraju Aleksandar Sarievski, strava, mož’ se rikne od toga…
Sećam se, kako se neću sećati, bre…
Jako zanimljivu opservaciju sam čuo o Garinom lupanju ovih 11/8. “Previše ukrasa”, reče Robert, “Đuričić je to lepo lupao kako je znao i umeo, tako je bilo najbolje”.
I tako se ja, prvi put u 25 godina, sporečkah sa Robertom. Ono Garino sviranje u Sovra centru, na koncertu koji pominješ, ODUVALO me je. I da, dobro se sećaš, Đuričić je gostovao na koncertu. Ali Garo je *odsvirao* ovo.
Elem, u tome je i razlika. Đuričić je jedan od onih koji bubnjeve lupaju. Garabet Tavitijan je mag koji svira bubnjeve.