Demokratija

Sledeće godine će biti dvadeseta godišnjica kako sam doneo jednu od važnih životnih odluka: da pratim politiku, da imam stav o državi, strankama i svemu ostalom, sa utopističkom idejom – da me više nikada ne iznenade.

Gornje priznanje o meni govori i više nego što bih želeo. Ne kajem se zbog te odluke, i ne odustajem od nje. Pošto sam zainteresovan jedino za demokratiju kao način uređenja države, logično je da me zanimaju demokratski izbori, kao vreme tokom koga se demokratija uživo izvodi.

Demokratija je uređenje države u kome žitelji države svojim glasovima, prelomljenim kroz prizmu statistike koja na velikom uzorku poprima snagu Arhimedove poluge za pomeranje Zemlje, rešavaju kritičan civilizacijski problem: kome dozvoliti da upravlja resursima. Kratko rečeno, demokratija je tranfuzija glasova upravljačima države. Demokratija je, naravno, i više od toga, ali ovo je potpuno ogoljena suština, jer se ostatak priče svodi na mehanizme koji sprečavaju da se jednom dati glasovi odmetnu od davalaca. Suštinski nema razlike između demokratije i demokratskih izbora.

Borislav Pekić u svojoj epohalnoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci opisuje demokratiju u njegovom Savezu Demokratske Omladine Jugoslavije. Da ne širim priču, većina glasa protiv Pekića, i zatim tog istog Pekića izglasa da sprovede volju većine, upravo ono protiv čega je bio i tačno ono što u krajnjoj instanci dovodi do hapšenja cele grupe. Epizoda ukazuje da je demokratija nesavršena stvar, ali i dodatno potcrtava da bolji način upravljanja resursima nemamo jer isti taj Pekić, potpuno svestan da mu je demokratija donela ako ne celu robiju (koja je tada i ovde bila pitanje vremena) a onda sigurno dramatično otežavajuću optužbu za terorizam, e baš isti taj Pekić do kraja života ostaje svetionik demokratije. Rezultati demokratije mogu da nam se ne svide, ali nemamo drugi izbor. Ako demokratiju nemamo, ako demokratiju ne poštujemo, onda ništa nemamo, onda ništa ne poštujemo.

Civilizacijski je stav da je demokratija ozbiljna stvar, što dokazujemo (između ostalog i) činjenicom da je ne dozvoljavamo mlađima od osamnaest godina. Demokratija je procedura koja samu sebe poštuje: ako se rezultat demokratskih izbora ne poštuje, demokratije nema. Ovo proizilazi iz jednostavnosti definicije demokratije: ako po završetku izbora nad upravljačima državom ne izvršimo izabranu transfuziju glasova, demokratije nema. Zato uspeh demokratskih izbora, uspeh demokratije, ne možemo proglašavati u izbornoj noći, već tek onda kada se transfuzija glasova izvrši, kada se formira vlada koja je u skladu sa rezultatima demokratskih izbora, u miru sa demokratijom.

Definicija demokratije se praktično svakom svojom rečju sudara sa realnošću uređenja naše države. Upravljanje resursima jedne države je strahovita stvar, jedna od težih obaveza koje mogu da zamislim. Zainteresovani za upravljanje resursima ovde zato i ne vole da razmišljaju o tom poslu kao o obavezi, već kao o zasluženom pravu – što je gospodar LDP direktno i rekao u izbornoj noći. Razlika je očigledna: kada bi i pravo i obaveza bili hodanje, onda bi pravo bilo šetnja kroz Kikindu, a obaveza – penjanje na Prokletije. Takođe, zainteresovani za upravljanje resursima ovde su zapravo zainteresovani za posedovanje resursa (ova posedovna zainteresovanost je, naravno, alfa i omega korupcije. Ne zaboravimo Vericu Barać. Nikada ne zaboravimo Vericu Barać).

Izborna noć je kritičan period, to je vreme kada umor sustiže pa maske masovno padaju, to je jedino vreme kada možete nazreti šta je zapravo izabrano. Izborna noć je trenutak kada se sistem resetuje, što je bilo – bilo je, dobijeni glasovi su sveži i njihova je snaga najveća. Izborna noć je i trenutak kada se snovi sudaraju sa realnošću direktno, pred medijima, TV kamerama, milionskim auditorijumom. Želje se ostvaruju ili raspršuju. Praktično uživo, bez pomoći šminke i zaštitnog zida osoba za odnose sa javnošću, zainteresovani za upravljanje resursima države moraju da se suoče sa Istinom. Jer rezultati demokratskih izbora to jesu: istina sa velikim I, jedina stvar koju demokratija ima, jedina stvar koja demokratija jeste.

U našem slučaju, izborna noć je vreme u kome počinje procedura ubijanja demokratije njenim svođenjem na predizborne želje. Zato je prirodno da gospodar SPS osvoji svaki sedmi glas i kaže da će baš on biti komandant upravljanja resursima (skraćeno: predsednik vlade). Zato nikoga ne čudi da gospodar poraženog DS snažno zatvara oči i odlazi na spavanje, bežeći od potrebe da zaurla i prokune sve te idiote koji nisu glasali za njega i njegovo, ostavljajući svoje potčinjene da obave taj prljavi posao, kondenzovan u rečenici  pobednika lokalnih beogradskih izbora, aktuelnog gradonačelnika Beograda: „Ako Tadić ne pobedi ni mi nismo pobedili“. Zato je logično da televizija B92 ni jedan jedini put ne kaže ko je na izborima pobedio. Zato je za očekivati da vajni politički analitičar nekoliko puta napadno koristi frazu predsednik Tadić.

(Da se malo opustimo pred furiozni zaključak: zato se čovek malo nagne ka televizoru kada novinarka, sedeći u prostoriji sa šest muškaraca, izjavi: „Gospodo, prošla je ponoć, deca spavaju, hajde da budemo kreativni“).

Rekoh, i da ponovim: u našem slučaju, izborna noć je vreme u kome počinje procedura ubijanja demokratije njenim svođenjem na predizborne želje. Zato je normalno da niko ne kaže da postoji samo jedan demokratski put, koalicija pobedničke SNS sa poraženom DS, sa predsednicom vlade Jorgovankom Tabaković na čelu, jer takvi su rezultati demokratskih izbora, jer je to volja većine, jer je to demokratija. Kao Pekiću nekada, meni se to ne dopada, ni Krkobabiću se to ne dopada, ni Đilasu se to ne dopada, ni mom bratu Goranu se to ne dopada, ama može baš nikome da se ne dopada, ali jedino to je demokratija.

Tako nam je to. Baš kao što nijedan od šest muškaraca nije ni trepnuo na izvanrednu posleponoćnu ponudu, tako ni demokratski izbori koji su održani 6. maja 2012 godine neće uspeti, jer će nedvosmisleno pokazati da država Srbija nije demokratska država.