Ponekad se namesti samo od sebe i ne morate da uradite baš ništa osim da škljocnete.
Tokom šetnje, namestih se na nekakvom sajmu nauke koji su vodila deca iz srednjih škola. Dobra ideja, moram da priznam: o nauci se tako malo misli da je to pomalo mučno. Propagiranje nauke je nešto što bi moralo da se radi češće, intenzivnije i na svaki način zabavnije (ko se seća TV emisija Dejvida Belamija i Magnusa Pajka, zna o čemu pričam). Tek, namestilo mi se tamo par kadrova i posle mije bilo žao što nisam znao za sajam i ranije došao da vidim i slikam više. A kad meraklijski hvatate sadržaj, onda nema puno brige. Poput ove fotke, koja je celi kadar:
Nije tu bilo prevelike priče: cela scena je bila u senci pa nisam imao muke sa svetlom; otvorio sam blendu do krajnjih f/1.4 pa sam suzio polje fokusa na najpliće moguće. Posle pri konverziji iz RAW formata samo sam izveo jasnoću i vibrantnost boja, a usput malo pojačao kontrast – i to je bilo sve.
Presuda: mišn akomplišd. 
Jednostavna izvedba, tek trivijalno zadržavanje u postprodukciji, to je ono čemu uvek treba težiti. Ovo je dobra empirijska škola: sasvim malo truda, toliko da svako može da ga pruži; održavanje ideje što bliže originalnoj; upošljavanje opreme da sačuva vreme. I to je to.
Velim, valjalo bi da dam sebi u poseban zadatak da bar jednom napravim ovakvu fotku, ama šta god bilo pred objektivom. I nije bitno da to ispadne neka tzv. važna fotka, nego prosto neki zapis koji je prosta rečenica. Jednostavnost je lepa osobina svakog bavljenja.