Danas je 70. rođendan najveće žive zvezde rock’n’rolla. Da mu poželimo ugodno veče i još mnogo rođendana: zaslužio je nakon što je svetu ostavio svu tu muziku.
Istina, Paul McCartney je čovek koji je ostvario svaku moguću kompenzaciju, uključujući i onu materijalnu, za muziku koju uspešno stvara već pedeset godina. Zna se da je on najbogatiji muzičar na svetu (i jedan od deset najbogatijih stanovnika Ostrva), a neke procene idu dotle da je sada težak preko 700 miliona dolara, što bi značilo da je u životu verovatno zaradio više od milijarde. No, tako ti je to: počneš kao klinac iz kvarta srednje klase u industrijskom gradu koji svira u vreme ručka u memljivom klubu prilično opisnog imena (“pećina”), a završiš kao VIP koji sa scene dobacuje pošalice o kraljici, i to u njenom prisustvu.
Ali, čekaj malo. Između te dve tačke u životu, ima i nečega što je učinilo da Macca zasluži status koji danas ima.
Ovo će morati da bude na preskoke, inače će trajati predugo.
Najpre smo imali bitlmaniju, prvi slučaj indukovane histerije među omladinom.
To su posle koristili političari u nekim drugim kontekstima, ali nećemo sad o tome.
A onda je Paul dva meseca pokušao da pronađe gde je i kad čuo muzičku frazu koja mu je došla u snu. Kada nije uspeo da pronađe izvor, shvatio je da neće biti plagijat ako objavi pesmu. Posle je ispalo da je to njegova najbolja pesma u karijeri.
Probali su da prebroje sve obrade pesme “Yesterday“, pa nisu uspeli.
A onda su došle one teške ploče koje su pokazale svetu da rock’n’roll više nije muzika neozbiljnih.
Ako ćemo pošteno, lako je tako kad imaš Georgea Martina u zaleđu da ti producira duvače i gudače… Posle je čuveni producent malo smanjio doživljaj, ali samo na čas: “Beli album” je namerno bio pakovan minimalistički – u smislu zvuka, dakako: ideje su bile svakakve, samo ne minimalističke…
Posle je bilo šta je bilo. Kraj jedne priče je bio tužan, a neka ostane zabeleženo da je McCartney prvi rekao da je Bitlsima kraj. Lennonu je bilo žao kad je shvatio šta je uradio, ali bilo je kasno.
E, onda je čunak okrenut na čudan način. Čudan i veličanstven. Najpre je Macca šišao ovnove, falširajući bogu i narodu na uvce. Moglo mu se.
Ali, uto se Macca konsolidovao i napravio jednu od najboljih epskih pesama koje je britanski rock ikad dao.
Postoje dve pesme koje mi dođu u pamet kad god se prisetim one teze da mali muzičari od jedne fraze prave tri pesme, a veliki od tri fraze prave jednu. Prva pesma je “Stairway to Heaven” od Led Zeppelina, a druga je “Band on the Run“…
Veliki muzičar zna kad treba da smiri loptu. Posle nekoliko uspešnih albuma grupe Wings, par nekakvih plačipičkastih hitova i sjajne retrospektivne turneje 1979, došao je odmor. A onda je onaj ludak ubio Lennona i Macca se uplašio za sopstvenu bezbednost. Raspustio je bend i pobegao od poreznika u Francusku kad su mu one godine maznuli 92% prihoda. Malčice se i pogubio, nije da nije, i to je uticalo na popularnost. A pametni ljudi znaju šta treba da se radi kad popularnost počne da opada: nađi boljeg od sebe i okači mu se o vrat na pet minuta.
Ama, okači se dvojici oko vrata! Potroši tri miliona dolara za pet minuta spota! Ima se, može se!
Lutao, lutao, pa je najzad načinio pesmu kakvu smo godinama očekivali. Istina, pesma je omotana nekim glupim filmom, ali to može lako da se izbegne.
Onako, čisto usput, overite ko je svirao gitaru u ovoj pesmi…
E, onda su one čudne osamdesete postale još čudnije, a nama je ostao jedan spektakularan, ali nedovoljno poznat album koji je Macca upriličio sa zemljakom iz Liverpula. Poslušaćemo jedan fantastičan demo (ovo demo???):
Poslednju dekadu, Macca je pregurao praveći seriju preskupih muzičko-scenskoh gluposti. U znak poštovanja prema velikom rokeru i pristojnom čoveku, o tim baljezgarijama nećemo pričati. Pride, Linda je umrla 1998. godine i Macca je neko vreme bio izgubljen. Posle ga je druga žena opajala k’o pirana, ali to je druga, tužna priča u koju se nećemo petljati. Bude ponekad ponešto, i to je u redu: veliki muzičari bi trebalo da objavljuju samo kad imaju šta da kažu.
Poslednjih nekoliko godina, Macca objavljuje neke čudne ploče. Sad već prepoznajemo obrazac: jedno remek-delo, jedna dosadna ploča i jedno đubre. Poslednji album je, hm, kako da kažem, izvesno najgore što je uradio u poslednjih… mnogo godina. Macca da bude crooner? Spasi Bože! Zašto mu Paul Weller nije rekao (kad već toliko veruje Welleru da ga pita za savete o svemu) kakav glas je potreban za takvo pevanje?…
Dobre vesti su te da će, po pomenutom obrascu, sledeća ploča će biti sjajna. 
Macca je ostao spektakl na dve noge, a njegovi živi nastupi su vredni svake sekunde provedene u praćenju te svirke. Macca puni svako mesto koje pohodi. Letterman ga je jedva dočekao, a nastup je morao da se premesti na ulicu da ne bi bilo problema… Za njega ni Crveni trg u Moskvi nije prevelik. Pogledajte zasad poslednji veliki nastup Paula McCartneya ispred Bakingemske palate na koncertu povodom dijamantskog jubileja kraljice Elizabete II.
E, pa dobro, matori: zakazujem ponovono okupljanje i još jednu retrospektivu kad budemo obeležavali dijamantski jubilej singla “All My Loving”.