“…I nikad, ali nikad nemojte stavljati cveće u svoj portfolio. Cveće je lepo onako kako ga je Bog dao; nemojte vi pokušavati da od cveta napravite nešto lepo.”
Dugo mi je trebalo da skontam da u ovoj tezi Scotta Kelbyja postoji suštinska greška. Zašto bih ja slikao cvet kao predmet lepote? Šta ako me zanima tekstura? Ili biologija cveta? Šta ako sam zajogunio da naučim da se služim onim closeup filterima koje sam nedavno nabavio? Možda su to dovoljni razlozi?
Uto sam uhvatio samog sebe kako lupam gluposti: projekat “jedna na dan” nije nikakav portfolio (pa šta i da jeste), a obaška ne moram baš uvek da se složim sa najpoznatijim guruom digitalne fotografije na svetu. Pa dobro, inat – reč neprevodiva na engleski:
Definitivno preporučujem da vidite tu veću fotku jer na njoj je očigledniji rezultat moje namere da samo prašnici budu u fokusu.
Presuda: mišn akomplišd. 
Da, moglo je to i bolje, možda sa malo više kontrasta, ali baš mi se htelo da ostane ovako: poslednje koso sunce je uradilo savršen posao i nije imalo smisla da kvarim to. Uostalom, bio je ovo đavolski težak zahvat: rad sa closeup filterima nije isto što i rad sa makro objektivom; ali, koliko para, toliko muzike… toliko slike. Postigao sam šta sam bio naumio, izrez je perfektan, baš kao što je ovaj cvet, a kapric je postignut. Sad Scott Kelby neće moći da spava zbog mene. 
Uzgred… Kada biste znali šta sam sve slikao u danu za nama, pitali biste se kako sam se odlučio baš za najkičastiji motiv. Verovatno ona neprevodiva reč…