Da kompletiramo scenu.
U danu koji je za mnom nisam bio lenj da fotografišem, nego su nastale fotke odveć privatnog karaktera, pa ne bih da vas davim njima. Umesto toga, uzimam fotku koja je bila kandidat broj dva iz sesije koju sam predstavio juče – ovog puta bez šarmantnog foto-modela sa kojim sam imao čast da sarađujem. Evo tornja opštinske zgrade u Kikindi, ovog puta bez lomova kao na onoj ranijoj ili bez mutnosti kao na jučerašnjoj fotki dana.
Ovog puta, zlatni sat je iscureo, a blaga oblačnost je zasivila onu boju sutona koja je uobičajena za rane letnje večeri, pa je zapravo ispalo zgodno za fotografisanje u kome je ujednačena količina svetla primerena za slikanje zgrada. Nema neke drame od mraka: ovo je slikano parametrima 1/250 s, f/2, ISO 200, tako da je bilo lako izvesti kadar iz ruke. I pravo da vam velim, tek pri obradi sam shvatio koliko se zgodno namestiše te zone osvetljenosti, što je ispao poželjan detalj koji privlači pažnju (bolje ćete uočiti na fotki pune veličine). Zapravo, fotka je po svakom kriterijumu sasvim obična, ali tako mi je po volji ovog časa.
Presuda: mišn akomplišd, ali kad zažmurim na jedno oko. 
Pošteno je priznati da je sredina scene mogla da bude bolje fokusirana (što bih postigao sa f/4 u paru sa 1/125 s i ISO 400). No, to što su se senke rastopile posle zalaska sunca čini glavni pozitivni atribut fotke: nebo je još malčice čuvalo svetlo (koje je pobeglo ubrzo potom) i uspeo sam da postignem efekat razglednice. Da: na mah me je držala ideja da se dam u obradu nalik onoj “antičkoj razglednici”, ali to me je brzo prošlo.
Malo vulgarnog realizma nikad nije na odmet. Čisto da bismo više cenili ono što je nadgradnja ovakvim scenama.