Rokenrol nije mrtav…

…mrtvi su njegovi slušaoci.

Ili barem umrtvljeni. Dan posle koncerta New Ordera na ovogodišnjem Exitu, pokušavajući da uporedim utiske, naleteo sam na Blicu na tekst posvećen drugoj festivalskoj večeri, gde je izvesna “lara” ostavila sledeći komentar:

Ja obozavam New Order ali imam 42 godine i dvoje male dece i svakako nisam neko ko bi isao na takav festival. Kada organizatori prave ovakve dogadjaje treba da procene ko im je ciljna grupa i ko slusa to sto im se nudi. I new order pa i duran duran su grupe moje generacije i ne znam mnogo mladih ljudi koji ceprkaju toliko duboko u proslost muzike. A moja generacija nije bas u fazonu da se uputi na festival mi smo vise za obicne koncerte. Isto je i sa cenama. Zna se kolika je platezna moc nasih klinaca! Koji ce roditelj nekom 20-ogodisnjem studentu da da 3, 4 ili 5 hiljada za kartu?! Suvise stvari je u igri a organizatori zaslepljeni zeljom da im dodje sto vise engleza nisu uopste razmisljali o nasim ljudima!!! Steta! Mirise mi na skori, neslavan kraj Exita!

Jbg tetka. Razumem te…

Ti bi da New Order dođu u Beograd, po mogućnosti u Sava Centar, gde bi u kamernoj atmosferi, pod klimom, uživala u muzici svog omiljenog benda? I baš da ne bude krcata sala, jer onda se prepuni parking i moraš da ostaviš auto u bloku preko puta, pa mora malo da se pešači posle. A ako je ikako moguće da bude petak ili subota, da ne bi posao trpeo sutra, još ako bi počelo u 8 pa da stigneš kući do ponoći za reprizu omiljene serije… U 9? Bedak… ništa, krenućeš iz sale malo ranije, pre bisa, taman da izbegneš gužvu – izem ga, propustićeš verovatno neku pesmu koju si očekivala, ali barem nećeš morati da se tiskaš s ostalima da prođeš kroz staklena vratašca. Taman ćeš prva na Fejsu da ostaviš komentar kako je svirka bila strava, i da je šteta što više takvih bendova ne dolazi kod nas, jer narodnjaci kolo vode…

Naravno da vode, jer je njihovim fanovima svejedno gde i kako će da sviraju, oni će se pojaviti na poselu makar bilo na drugom kraju zemljice Srbije, u nekom ataru u glibu do kolena. A šta je s nama “rokerima”? Utegli smo se u konformizam, te ako nam nisu idealni uslovi, nećemo da mrdnemo guzi… pardon, gluteusom maksimusom da bi otišli na svirku. Drugarici, kojoj sam pokazao njen komentar, nije jasno na šta se ona žali… Reći ću ti, žali se na svoj život. Na to što se zakopala do guše u pelene ili školske zadatke i nije sposobna da se organizuje tako da može makar na trenutak da se izvuče iz toga. Izbacila je ploče iz spavaće sobe da bi mogla tu da stavi plazmu velike dijagonale, kako bi iz kreveta pratila neki reality show (i da se pritom ponosi što je urbana pa gleda samo “Survivor”, umesto “Farme”). Kuka na cenu karata, ali puši “Mališu lajt” na koji joj za 20 dana ode cifra koju bi izdvojila za koncert. Gunđa što sve više mladih slušaju narodnjake, ali neće ništa učiniti da svoju decu odbrani od toga – umesto da kroz kuću po prašti rok sa neke sviralice (makar i sa zvučnika laptopa), uključena su tri televizora, po jedan u svakoj sobi, a ona se teši što joj starija ćerka sluša Sergeja Ćetkovića umesto Cece. Zapravo, ona ne bi otišla na New Order ni da joj sviraju u dvorištu, jer bi opet našla neki izgovor, a ceo njen lament zapravo je – kiselo grožđe.

Jbg tetka, i ja sam konformista, jer nisam pičio do Atine u junu 2006. kada su jedini put u istoriji svih turneja bili relativno blizu Srbiji. A bio sam u iskušenju. Tu smo negde s godinama, roditelj sam, radim od jutra do sutra, ali me nije me mrzelo da skačem po prašini Đave uz 586, jer do pre par meseci nisam verovao da ću tu pesmu ikada čuti uživo. Tvrdiš da ne znaš mnogo mladih ljudi koji čeprkaju toliko duboko u prošlost muzike? Naravno da ne znaš, jer godinama nisi bila na nekom sličnom događaju, gde bi videla da je, pored nas Metuzalema, pola publike klinčadija. Sećam se priče o tome kako je Komšija vodio najstariju ćerku na koncert Stounsa u Peštu, 1995. beše? Čuo sam je pre čitavu deceniju – moja Teodora je tad imala tek godinu dana, i znam da sam se zapitao da li ću i ja imati takvu priliku jednog dana. I sada znam da hoću, jer moje dete voli rok muziku (sećate li se fotografisanja pored Bouvijeve figure u Amsterdamu), a to je zato što nisam prepuštao televiziji da joj razvija muzički ukus, već sam intenzivno radio na tome godinama – ne naturajući joj ništa na silu, ali konstantno joj prezentujući alternativu onome čime je bombarduje okruženje. Vodiću je na Exit za koju godinu. I nadam se da ću biti na njemu jednog dana sa svojim unucima.

Tetka, shvatam da si upala u mašinu. Čekaš da deca odrastu, zatim ćeš da čekaš unučiće, pa penziju, pa čiku s crnom kapuljačicom. Sve po redu. Odlazak na koncert bi ti poremetio kolotečinu, znam. Verovatno te ništa ne može trgnuti iz nje, ali za kraj, evo ti ipak stih od jednog velikog rokera koji se zvao Henri Dejvid Toro – možda ukapiraš šta je hteo da kaže:

“I went to the woods because I wanted to live deliberately, I wanted to live deep and suck out all the marrow of life, To put to rout all that was not life and not when I had come to die Discover that I had not lived.”