Da ne ostanem dužan onom kučetu… Uotalom, oko ove fotke sam morao dobro da se potrudim…
Mimika je kućni ljubimac porodice mog kuma. Veoma joj prija boravak na Tisi, a pokazala je priličan afinitet i za vožnju čamcem. Klempava kao i svaki drugi oštrodlaki jazavičar, pravila je ceo spektakl kad usmeri njušku spram vetra, pa joj se uši dignu i tad liči na gremlina. 
Dao sam sebi u zadatak da je uhvatim u takvom položaju ušiju, što se pokazalo kao teško. Ali, uspeo sam:
Da vidiš đavola: kako bih usmerio fotoaparat ka Mimiki, ona bi spustila glavu ili se sakrila iza Željka. “Vidi se da je žensko”, rekao sam sto puta dok sam pokušavao. I negde već pri kraju vožnja, pratio sam kuče kroz ražilo možda dva cela minuta. Pravi trenutak se desio u jednom času, nije trajao diže od tri sekunde, ali bilo mi je dovoljno – uspeo sam.
Presuda: mišn akomplišd. 
I to sam napravio celovit zahvat nakon što sam uspešno eliminisao poveliku smetnju u vidu crvenog korita čamca. Očuvanje oštrine je postalo lakše nakon što sam se (prilično kasno) setio da uključim puni servo pri aftamackom fokusiranju. Čovek se uči dok je živ: ručno ili jednokratno aftamacko fokusiranje je ćorava rabota kada se čamcem vozite po reci koju jak vetar tera uzvodno. A kad tako gledaš, tada gremlin-uši na slici dođu kao čist bonus.
Idemo dalje.
Mimikišn akomplišd, ali stvaaarno!