Vidi, zvezda padalica… poželi želju.

Ukoliko se malo potrudite, ovu rečenicu moći ćete da ponovite barem 50 puta na sat tokom narednih par dana.

Perseidi su najveći meteorski pljusak koja se može posmatrati sa severne Zemljine hemisfere, što znači i iz naših krajeva. O čemu je tu reč? Narodski rečeno, ako budete gledali u nebo u određeno vreme, moći ćete da vidite najmanje jednu “zvezdu padalicu” u minuti. Koga interesuje naučno objašnjenje i detaljnija uputstva za posmatranje, neka čita dalje.

Meteo-svašta

Meteorski pljusak je astronomska pojava kada se veći broj meteora pojavljuje na određenom mestu na nebu u okviru relativno kratkog vremenskog perioda. Prema informaciji Međunarodne meteorske organizacije, tokom ove godine biće ukupno 35 “pljuskova”. Meteori, koji prave celu tu predstavu, su svetlosne pojave koje nastaju jonizacijom atmosfere prolaskom meteorida kroz nju, prosečnom brzinom od oko pedesetak kilometara u sekundi (što mu dođe 180 hiljada km/h). Pritom dolazi do tolikog trenja da udarni talas razvija temperaturu čak i do 10.000 °C. Trag “zvezde padalice” je plazma koja nastaje sagorevanjem materijala meteorida – s obzirom na to da meteoridi najčešće nemaju mnogo više od jednog metra u prečniku, nije čudo da se ovo gorivo za svetlosne efekte potroši za manje od jedne sekunde.

Sve je to lepo, ali šta su meteoridi? Reč je o malim nebeskim telima, otpadu Sunčevog sistema, veličine od nekoliko milimetara do par metara, raznolikog sastava – od leda do gvozdenih stenčuga. Nastaju prilikom sudara asteroida ili raspadom materijala sa kometa. Meteorid koji, zahvaljujući svom sastavu i veličini, kao i pogodnom uglu ulaska u atmosferu, preživi prolazak kroz Zemljinu atmosferu i zvekne o tlo, naziva se meteorit. Zanimljiva je činjenica da, iako su meteoriti padali na zemlju tokom celokupne ljudske istorije, prvi put kada je stvarno dokazano da kamenje može da “pada sa neba” (zahvaljujući mnogobrojnim očevicima, službenom zapisniku vlasti i kasnijim akademskim proučavanjima) to bilo 1751. godine u Hrvatskoj – slučaj čuvenog Hrašćinskog meteorita.

Zaključak je taj da ne naleću meteoridi na Zemlju, nego naša planeta na njih. Svaki put kada se neka kometa približi Suncu, njeni manji fragmenti bivaju izbačeni usled isparavanja materijala od koji je ona sačinjena – posledica je pojava repa komete. Ti fragmenti ostaju raštrkani duž čitave orbite komete, pa tamo gde je orbita presekla Zemljinu putanju oko Sunca, u momentu prolaska naše planete javlja se meteorski pljusak – Zemlja jednostavno “pokupi” meteoride koji joj se nađu na putu.

Perseidi

Sad kada smo saznali da su komete krivci za nastanak meteorskih rojeva, da se vratimo glavnom osumnjičemo da predstojeći spektakl. Zove se Svift-Tatl, po dvojici astronoma koji su je nezavisno otkrili u razmaku od tri dana, jula 1862. godine – istraživanja od pre dve decenije utvrdila su da je, nedvosmisleno, reč o kometi čiji prolazak su zabeležili Kinezi 69. godine p.n.e i 188. godine n.e. Njena eliptična orbita, koja se nalazi se potpuno van ravni planeta, na jednom je kraju dovodi veoma blizu Sunca, a na drugom zalazi daleko iza (i iznad, u odnosu na ravan) Plutona. Ako ste radoznali, NASA ima sjajnu stranicu gde možete dobiti 3D prikaz putanje (potrebna vam je Java) tokom vremena, u poređenju s ostatkom Sunčevog sistema. Za potpuni obilazak potrebne su joj 133 godine – tačno toliko je proteklo od njenog otkrića u moderno doba do najnovijeg prilaska Zemlji koji se desio 1995. godine.

Tom prilikom nastala je blaga panika, pošto su kalkulacije njene orbite pokazale da će prilikom sledećeg dolaska, 2126. godine, kometa najverovatnije udariti u Zemlju ili Mesec. S obzirom na činjenicu da je njena veličina od 27 kilometara po dužoj osi barem dva i po puta veća od nevaljalca koji je istrebio dinosauruse, razlog za zabrinutost je opravdan. No, upoređenje orbita s posmatranjima starih Kineza dovelo je do usklađivanja podataka, tako da možemo da odahnemo… sve do 15. septembra 4479. godine, kada bi trebalo da prođe ne dalje od 4,5 miliona kilometara od nas. No, verujem da će do tada Brus Vilis iznaći neko rešenje.

Perseidi, kao nuspojava prolaska ove komete, posmatraju se skoro 2.000 godina. Opet su Kinezi ti koji su prvi liznuli mastiljaru i zatefterili da je “više od 100 meteora proletelo tokom ranog jutra” još 36. godine n.e. Istočni narodi su nastavili da beleže ovu pojavu nekoliko puta i u periodu između 8. i 11. veka – zapadnjaci su se osvestili tek početkom 19. veka, kada je jedan Belgijanac uočio da se ovaj fenomen pojavljuje svakog avgusta. Neki katolički narodi ovu pojavu zovu “suze svetog Lavrentija“, pošto se pojavljuje oko 10. avgusta, kada se taj svetac obeležava, a zvaničan naziv potiče od imena sazvežđa Persej odakle prividno izviru meteori. Prolazak Zemlje kroz ovaj meteorski roj zapravo traje oko mesec dana (ove godine 23. jula – 22. avgusta), ali njegova maksimalna aktivnost, kada je moguće videti najviše meteora, obično traje dva dana i ove godine pada za vikend.

Gde, kad i kako?

Tajming. Najbolje vreme za posmatranje je noć subota na nedelju (11/12) i nedelja na ponedeljak (12/13), kada je najveća aktivnost ovog meteorskog pljuska. Mesec je u zadnjoj četvrti, što znači da izlazi tek posle ponoći, dajući vam dosta vremena za posmatranje – ovo je vrlo bitno, jer je prošle godine pun Mesec toliko osvetlio nebo da je bilo veoma teško uočiti blede tragove meteora. Kalkulator kaže da će u nedelju izaći pola sata posle ponoći, a u ponedeljak tek u 01:20. No, ništa nam to neće vredeti ako bude oblaka – prognoza za vikend varira od izvora do izvora, tako da preporučujem da motrite i na to. Bolje je odlučiti se na posmatranje dan ranije ili kasnije od ovih idealnih datuma jer, iako će broj meteora biti nešto manji, ipak ćete videti ponešto od njih umesto da pola noći buljite odozdo u oblake.

Izbor mesta. Kako biste maksimalno uživali u Perseidima, potrebno je da nađete neko mesto što dalje od svetlosti grada. Kao što Mesec utiče na njihovu vidljivost, tako i pojava zvana “svetlosno zagađenje” (opisana pre skoro godinu dana u jednom Grbinom postu) može da vam upropasti doživljaj. Najbolje je izabrati neko poljanče što dalje od civilizacije, naročito ako ima brežuljke po ivici koji će dodatno zakloniti bilo kakvo svetlo sa horizonta.

Oprema. Oko sokolovo, i ništa više. Mnogi se prevare pa ponesu durbine ili čak amaterske teleskope, misleći da će još bolje uživati u ovoj pojavi. Potpuno pogrešno – nikakvo uvećanje vam neće omogućiti da vidite nešto detaljnije, a samo će vam suziti vidno polje čime ćete propustiti veći deo spektakla. Preporučujem i ćebence, jer ne možete dugo držati glavu podignutu ka nebu, već se lepo ispružite na leđa i uživajte. Možda još jedno ćebence za o’zgo, pošto najavljuju pad temperature. Neka tečnost i grickalice, ako ste planirali da ostanete malo duže. Autan, protiv malih zverova. Sačmaricu, protiv malo krupnijih zverova ako ste za mesto promatranja izabrali neko pusto mesto u planini. Paketić kondoma, ako ste odlučili da impresionirate neku damu i zloupotrebite oduševljenje prizorom.

Gde gledati. U suštini, ako su idealni uslovi, videćete meteore duž celog nebeskog svoda. Ako se pažljivo zagledate, primetićete da svi oni izviru iz jedne tačke koja se naziva radijant. Ona se nalazi, kao što sam već pomenuo, u sazvežđu Perseja, koje se nalazi otprilike na severoistoku. Ako se budete pripremali od kuće, preporučujem sjajnu interaktivnu mapu neba na skyandtelescope.com (opet je potrebna Java, kao i besplatna prijava na sajt) – ne zaboravite samo da unesete svoju lokaciju bilo preko imena najbližeg grada, ili unosom geografskih koordinata koje lako možete pronaći preko Google Maps. Na samoj lokaciji, ako imate neki od Android telefona, sazvežđe ćete lako pronaći pomoću aplikacije Google Sky Map (držite ruku podignutu pod uglom od otprilike 60° i vrtite se lagano u krug dok ne primetite ili ovo sazvežđe, ili oznaku za Perseide).

Fotografisanje. Naravno, neki od vas će poželeti da trajno zabeleže ovaj momenat. Za one sa spravicama koje imaju mnoštvo dugmića i podešavanja savet je da ponesu širokougaoni objektiv, kako bi uhvatili što više od neba. Već kod izbora parametara, nastaju problemi – oni s dosta staža u škljocanju, ali bez imalo iskustva u astrofotografiji, skočiće odmah sa izjavom da treba staviti maksimalnu moguću ekspoziciju, kako bi na slici bilo što više meteora u vidu linija koje predstavljaju njihovu putanju kroz atmosferu. Da, tačno je da što duža ekspozicija pomaže kod slučajeva gde želite da zabeležite neku kratkotrajnu pojavu (kao što je munja, npr.) i da prilikom kratke ekspozicije tačku koja predstavlja meteor nećete moći da razlikujete od tačke koja predstavlja zvezdu. No, preduga ekspozicija će uhvatiti i prividno kretanje zvezda po nebeskoj sferi koje je uzrokovano rotacijom Zemlje, tako da ćete kao krajnji resultat dobiti fotografiju s nekoliko pravih i mnogo lučnih svetlosnih linija. Oni koji se profesionalno bave time kažu da gornju granicu ekspozicije dobijate kada 600 podelite sa žižnom daljinom objektiva koji koristite – u slučaju širokougaonog objektiva od 24mm, to znači da ekspozicija ne bi trebala da traje duže od 25 sekundi. Što se ostalih parametara tiče, ISO se preporučuje da se drži negde u rasponu 100-400 uz, naravno, što “utegnutiju” blendu i fokus na beskonačno. Oni kojima se podešavanje aparata svodi na pomeranje točkića sa sličicama (bez uvrede, poštujem to da mnogi ne žele da se zamajavaju šklopocijama od dve kile niti su spremni da prodaju bubreg za neku ozbiljniju opremu) savetujem da izaberu režim za slikanje noću, obavezno bez blica. I za jedne i za druge važi isto: bez slikanja iz ruke – ili stativ, ili aparat položiti zadnjom stranom na ćebence, a pritom škljocati s tajmerom.

– * –

Ovaj prilog završio sam u 03:42 i pustiću ga ka vama malo kasnije, kad odspavam i budem u stanju da protrčim još jednom kroz tekst tragajući za kucaćim greškama. Pre odlaska na zasluženi počinak bacio sam pogled kroz prozor, ka istočim kapijama Beograda, i mahnuo Veneri i Jupiteru koji su se tako lepo nacrtali jedno iznad drugog…